Misija MMF-a otišla, problemi ostaju

Misija MMF-a otišla, problemi ostaju

Creator: World Bank Photo Collection. Creative Commons License LogoOva slika je pod Creative Commons License licencom

Zemlja koja se sporo menja i prilagođava novim okolnostima, poput Srbije, ima i glavne probleme koji se jednako sporo menjaju. U ovom slučaju to su stagnantna privreda i brz rast duga. Ti problemi ostaju, iako ih ponekad potisnu neki drugi. Poseta delegacije MMF-a Srbiji sredinom juna za trenutak je potisnula njene tradicionalne probleme, aktuelizujući jedan dodatni, a to je reforma javnog sektora. Taj problem je tesno povezan sa dva pomenuta, osnovna. Poseta MMF-a se odvijala u vreme očitog pogoršanja odnosa Srbije i Zapada, što bi moglo imati uticaja na sva tri pomenuta pitanja.

Važnost aranžmana sa MMF-om

Za Srbiju i njene osnovne probleme je veoma važno da dobije pozitivnu ocenu MMF-a i u ovoj reviziji u tekućem trogodišnjem stand by aranžmanu ukupne vrednosti 1,2 milijarde evra. U slučaju da dobije negativnu ocenu, aranžman sa MMF-om bi se prekinuo i to bi loše uticalo ne samo na privredni rast, već i na dužnički položaj zemlje. Sa gubitkom podrške MMF-a ne bi od značaja bio gubitak 1,2 milijarde evra, za koje nije ni planirano da ih Srbija iskoristi, već bi trebalo da budu rezerva, nego bi mnogo veći problem postalo to što bi zaduživanje na finansijskim tržištima za Srbiju bilo značajno skuplje, a time skuplji servis duga, dok bi rizik od bankrotstva države naglo porastao. Unapred nije moguće reći koliko bi to pogoršanje (poskupljenje) bilo, jer to zavisi od percepcije kreditora vezane za rizik da neka zemlja ne vrati zajam. Rast cene zaduživanja i bez bankrotstva značio bi potrebu brzog smanjivanja državnih izdataka na više tačaka za oko milijardu evra, a tu bi se na udaru najpre mogle naći glavne budžetske stavke, kao što su novo smanjivanje plata i penzija, manje javnih nabavki i niža kapitalna ulaganja. Smanjivanje državne potrošnje bi uticalo na pad ekonomske aktivnosti u zemlji, što znači pad BDP-a i dohodaka. Sve to pokazuje koliko je ishod razgovora sa MMF-om tesno povezan sa dva druga glavna ekonomska problema Srbije.

  1. Budžetski bilans

S obzirom na to da je ishod razgovora sa MMF-om izuzetno važan, treba pogledati sa kakvim je „kartama“ Srbija u njih ušla. Karte su pomešane, neke su dobre, neke loše. Sa najvažnijim adutom u pregovorima Srbija ne stoji tako loše – reč je o budžetskom bilansu. Posle niza godina sa izrazito visokim budžetskim deficitom, Srbija je uspela da ga 2015. spusti na 3,8%, pošto je 2014. bio čak 6,6% (v. Tabelu 1). MMF je budžetsku situaciju 2015. ocenio povoljno pri ranijim revizijama, a i sada se oko nje ništa nije promenilo, iako je deficit Srbije i 2015. bio jedan od najviših u Evropi. Za MMF je bilo važno što je deficit znatno niži nego prethodne (2014) godine i što je za oko 2pp (procentna poena) niži od planiranog u 2015.

Tokom prvih nekoliko meseci 2016. budžetski bilans u Srbiji nastavlja da se poboljšava. Do toga dolazi zahvaljujući rastu privredne aktivnosti u prvoj polovini godine, blago povećanim poreskim prihodima i nastavku selektivne štednje (penzije, plate). Deficit za period januar‒april 2016. iznosi oko 25 milijardi dinara i upola je manji od planiranog za taj period (50 milijardi). Za čitavu 2016. godinu planiran je deficit od 164 milijardi dinara ili oko 4% BDP-a.[1] Neki vanredni prihodi (12,8 milijardi za licencu 4G mreže) i neisplaćene otpremnine (jer nije bilo planiranog otpuštanja viškova iz javnog sektora) doprineli su boljoj budžetskoj slici od očekivane u prvih nekoliko meseci 2016. Naravno, valja imati u vidu da deficit u Srbiji može čitave godine da se kreće na vrlo niskom nivou, a onda da se dramatično poveća u samo jednom mesecu, kao što se desilo 2015. Tada je deficit u decembru naglo skočio, usled vrlo neravnomernog raspoređivanja državnih rashoda i kašnjenja u plaćanju, pre svega garantija i troškova javnih preduzeća.

MMF je mogao biti zadovoljan i privrednim rastom i poboljšanjem budžetskog bilansa, ali to nije bilo u centru interesovanja predstavnika međunarodnih kreditora. Središnje mesto u pregovorima imale su tri teme: prva ‒ rešavanje pitanja statusa preostalih državnih firmi, tj. dovršenje privatizacije;druga ‒ racionalizacija i otpuštanje viškova zaposlenih u javnom sektoru i treća ‒ problem nenaplativih kredita.

Za razliku od budžetskog bilansa, koji je povoljan, situacija u nabrojanim oblastima je vrlo nepovoljna. Pogledajmo najpre pitanje dovršenja privatizacije, potom problem viška zaposlenih u javnom sektoru i na kraju stanje nenaplativih kredita.

  1. Privatizacija

Vlada je 2015. obećala MMF-u i domaćoj javnosti da će rešiti pitanje preostalih državnih preduzeća – oko 550 firmi sa preko 80.000 zaposlenih. To je veliki poduhvat za bilo koju vladu, jer se radi o preduzećima koja u ogromnoj većini nemaju ekonomsku budućnost jer su davno izgubila tržište i imaju velike nagomilane gubitke, a koja u dosadašnjem procesu privatizacije ili niko nije hteo da kupi ili su bila privatizovana, pa im je privatizacija poništena. Iako ukupan broj zaposlenih u tim preduzećima čini samo 4% od ukupnog broja zaposlenih u Srbiji, značaj ovog „sektora“ je veći, zbog drugih, često neekonomskih elemenata. Neka preduzeća sa tog spiska zapošljavaju mnogo radnika, druga imaju brojne kooperante, treća su važna za određene krajeve Srbije i njihov razvoj.

Već na samom početku privatizacije u fokusu javnosti bio je vrlo mali broj preduzeća sa, inače, dosta duge liste. Razlog za to je bila odluka Vlade iz maja 2015. da se iz postupka privatizacije izdvoji 17 preduzeća koje je Vlada proglasila „strateškim“. (v. Okvir) 

Okvir 1: Subjekti privatizacije od strateškog značaja.

FAM Kruševac

FAP Priboj

Petrohemija Pančevo

PKB Beograd

Resavica

Jumko Vranje

Trajal Kruševac

Galenika Zemun

Politika Beograd

Ikarbus Beograd

RTB Bor

Prva petoletka Trstenik

Prva iskra Barič

PPT servoupravljači Trstenik

Zastava vozila Kragujevac

PPT zaptivke Trstenik

Kablovi Jagodina

Izvor: Odluka Vlade Srbije od 29. maja 2015.

Vlada je donela odluku da se do kraja maja 2016. tih 17 firmi zaštiti od poverilačke naplate dugova. Taj period je istekao, a u međuvremenu je rešeno pitanje samo šest firmi sa tog spiska. Pet preduzeća je otišlo u stečaj (Prva iskra Barič, PPT servoupravljači Trstenik, Zastava vozila Kragujevac, PPT zaptivke Trstenik, Prva petoletka Trstenik), a za FAM Kruševac je pripremljen program reorganizacije (tzv. UPPR, Unapred pripremljeni plan reorganizacije). Na toj listi od 17 preduzeća nije bila Železara u Smederevu, čija imovina je aprila 2016. prodata kineskoj firmi HBIS za 46 miliona evra. Na toj listi nisu ni Srbijagas, Železnice Srbije, EPS...

Zato je, ako pogledamo širu sliku, lista od 17 „strateških“ firmi samo vrh ledenog brega zvanog „privreda javnog sektora“. Od ukupnog broja od 550 preduzeća likvidacija, pripajanje ili privatizacija je okončana u 300 firmi sa 25.000 zaposlenih. Šta je sa preostalih 250 firmi (minus 17 „strateških“) sa čak 55.000 zaposlenih? Njihov status je nerešen kao i pre, samo što su modaliteti prikrivanja različiti – pripajanje drugim firmama, odlaganje, vezivanje za proces arbitraže u postupku sukcesije, itd. Dakle, problem preduzeća u javnom sektoru je mnogo obimniji i teži nego što to izgleda na prvi pogled, naročito ako se koncentriše samo na 17 zaštićenih.

Ako bi svih 11 od 17 „strateških“ firmi ostalo u državnom vlasništvu i bez ikakve promene u radu, to bi državu godišnje koštalo bar 200 miliona evra. Drugim rečima, nastavak njihovog rada koštao bi skoro onoliko koliko se godišnje uštedi zbog smanjenih plata i penzija. Rešavanje njihovog statusa nije ni lako ni jednostavno jer postoji nekoliko problema sa ovim firmama, a i sa čitavim ostatkom sektora preduzeća u javnom vlasništvu. Prvo, ova preduzeća „zapošljavaju“ oko 21.000 ljudi direktno i jedan broj indirektno (kooperanti). Njihovo zatvaranje bi povećalo ionako visoku nezaposlenost. Drugo, od nekih preduzeća zavise čitavi krajevi, kao npr. od RTB-a Bor, FAP-a ili Resavice. Treće, interesne grupe u tim firmama su snažne, s vrlo izraženim samoupravnim sindromom. Opozicione stranke njihove proteste mogu još da pojačaju. Četvrto, deo birača bi bio nezadovoljan zatvaranjem nekih firmi, pošto su one decenijama bile važni privredni akteri. Mnogi birači misle da su one i dalje važne, ne shvatajući da je bolje da se zatvore pošto su davno izgubile tržište pa danas rade s gubicima koje pokrivaju poreske platiše.

Iako od sadržaja razgovora MMF-a i Vlade Srbije nismo dobili mnogo, sem šturih saopštenja, sasvim je izvesno da su preostala državna preduzeća bila jedna od tri osnovne teme pregovora. To je razumljivo, pošto te firme opterećuju budžet, ne stvaraju dohodak i zagađuju privredno okruženje, šireći oko sebe nelikvidnost i druge loše navike poslovanja.

  1. Višak zaposlenih u javnom sektoru

Druga osnovna tema pregovora MMF-a i Vlade Srbije bili su viškovi zaposlenih u javnom sektoru. Sa oko 1,2 miliona zaposlenih u privatnom sektoru i oko 750.000 zaposlenih u javnom sektoru, uz 1,7 miliona penzionera, Srbija ima tačno dva puta više izdržavanih osoba nego što je ukupan broj zaposlenih  u privatnom sektoru. To bi bilo kao kada bi Nemačka imala 8,3 miliona u javnom i 13,5 miliona u privatnom sektoru. Nemačka, međutim, ima 43,4 miliona zaposlenih, od toga oko 7 miliona u javnom sektoru, ostalo u privatnom. Upoređujući sa tim stanjem, u Srbiji od 1,95  miliona trenutno zaposlenih oko 300.000 bi bilo u javnom, a preostalih 1,65 miliona u privatnom sektoru. Drugim rečima, javni sektor u Srbiji bi trebalo biti više nego upola manji, a privatni za trećinu veći da bi stanje bilo uporedivo sa nemačkim. Nemačka možda nije najbolji uzor, jer ima veliki javni sektor. Mogu se praviti i druga poređenja, ali poruka je jasna. Javni sektor u Srbiji je preveliki i preskup. U tom pogledu MMF ima racionalan zahtev da se javni sektor bar malo smanji. To će, međutim, biti još teže izvesti nego privatizaciju državnih preduzeća, a da je tako vidi se po onome što je do sada urađeno.

Vlada je obećala MMF-u da će 2015. smanjiti broj državnih službenika za oko 14.500. Iako je iz krugova Vlade bilo tvrdnji da je broj smanjen za oko 9.500, verovatnije je da smanjenje iznosi oko 5.000, što je rezultat tzv. prirodnog odliva (penzije, smrt, iseljenje). Čak je bilo vesti[2] da je ostvareno ono što je obećano MMF-u ‒ da je na nivou republičkih organa manje zaposlenih za 8.511, na nivou AP Vojvodine 250 i na lokalnom nivou manje 5.751 osoba, što čini 14.512. Ne kaže se jedino za koji period se to smanjenje odnosi, niti se navodi izvor ovih podataka. Još interesantnije, u budžetu se ne vidi isplata svih tih otpremnina.

Istovremeno sa pritiskom za smanjenje broja zaposlenih u javnom sektoru odvija se suprotan proces – partijsko i prijateljsko zapošljavanje. Naravno, nema statistike koja bi to prikazala, ali svako u Srbiji zna za takve primere iz neposrednog iskustva i medija, na osnovu čega se može zaključiti da je partijsko zapošljavanje masovno.

Otpuštanje zaposlenih iz javnog sektora vrlo je osetljiv posao za svaku vladu i nailazi na snažan otpor. Neizvesno je kako će ono teći, koju dinamiku će imati i koliko će biti zloupotreba, kao i što se ne zna ni kakav je sporazum sa MMF-om na ovoj tački, sem okvirnog broja 15.000 manje zaposlenih u 2016. Dinamika otpuštanja moći će direktno da se prati putem izveštaja, a indirektno putem isplate otpremnina.

d) Nenaplativi krediti

Kao treća osnovna tema pregovora sa MMF-om pojavili su se nenaplativi krediti (eng. NPL, Non-Performing Loans). Ova tema nije bila unapred najavljena, ali svakako zaslužuje pažnju. Nije nemoguće da je bankarski lobi u Srbiji uticao na misiju MMF-a da ovo pitanje uvrsti u agendu pregovora. Nenaplativi krediti u Srbiji iznose oko 22% ukupnih kredita, više nego u Hrvatskoj (17%), BiH (14%) ili Sloveniji (10%) i ostalim evropskim zemljama. Loši krediti su rezultat političkog uticaja na banke i loše kreditne politike samih banaka. U apsolutnim iznosima loši krediti se u Srbiji procenjuju na oko 3,5 milijarde evra, što je više od desetogodišnjeg profita svih banaka u Srbiji uzetih zajedno. Problem NPL-a će se verovatno otvoriti i rešavati kada se slična pitanja pokrenu u Evropi. Ono što zabrinjava je da se Srbija i po ovom pokazatelju nalazi u samom evropskom vrhu.  

*  *  *

Valja uočiti da su sve osnovne tačke pregovora sa MMF-om na neki način defanzivne. To ne znači da su nepoželjne, naprotiv. Budžetski deficit, likvidacija preostalog dela državnog sektora, otpuštanje viškova u javnom sektoru i nenaplativi krediti su važna pitanja za privredu Srbije. Njihovim rešavanjem se snižavaju troškovi države i obuzdava prevelika javna potrošnja. Otklanjanjem ili umanjivanjem tih problema indirektno se poboljšava poslovno okruženje i snižavaju troškovi. Ali, ne treba imati iluzija da te mere direktno poboljšavaju poslovno okruženje. Takvim pitanjima se MMF ne bavi. Posao Vlade, a ne MMF-a, jeste da popravi poslovno okruženje u stvarima koje direktno podstiču privatna ulaganja. Prema tome, ako ste mnogo pijani, MMF će  predložiti kako da manje pijete, ali on se neće baviti time šta kao trezni treba da radite da biste bili uspešni. To treba da uradi neko drugi. Nažalost, nema nagoveštaja da u Vladi postoje takve ideje.

Privredna stagnacija

Ključni problem Srbije svakako je stagnantna privreda. To se nije videlo odmah posle političkih promena 2000, jer je tada usledilo nekoliko uzastopnih godina prosperiteta, a prosečna stopa rasta u periodu 2001‒2008. bila je oko 3,5%. Ogromna većina ekonomista i političara nikada nije shvatila da taj rast nije došao prvenstveno zbog reformi, tj. dobrih promena pravila igre (institucija), nego je ogromnom većinom bio rezultat drugih okolnosti. Prvo, zemlja je izašla iz ratnih sukoba, i taj prelaz sa ratne na mirnodopsku privredu i politiku uvek donosi rast. Drugo, u svetu je bio u toku period veoma snažnog prosperiteta, pa se taj uticaj prenosio i na Srbiju. Treće, sprovođene su neke reforme (bankarski sektor, privatizacija firmi, likvidacija nekih gubitaša), što je doprinosilo rastu. Četvrto, zapadni kreditori u okviru Pariskog i Londonskog kluba su posle političkih promena iz 2000. Srbiji oprostili velike iznose kredita, tako da je zahvaljujući tome javni dug sa 14,2 milijardi evra ili oko 220% od BDP-a u 2000. pao u 2004. na 9,7 milijardi evra ili 55,5% BDP-a.

Privredna dinamika se preokreće sa uticajem svetske krize na Srbiju 2009. Kao što u buri na moru najpre stradaju trošna i rđava plovila, tako je i Srbija došla u red nekoliko krizom ekonomski teže pogođenih zemalja. Ona, istina, u periodu 2009‒2015. nije izgubila četvrtinu dohotka kao Grčka, ni 15pp kao Italija ili 14pp kao Hrvatska. Ali, ona je tokom tog čitavog perioda stagnirala i kumulativni zbir stopa rasta 2009‒2015. je -0,6pp, što na nivou godišnjeg proseka iznosi nešto manje od -0,1pp. Moglo bi se reći da Srbija ne spada u prvu, već u drugu grupu evropskih zemalja koje su najviše pogođene krizom. Tako je dohodak 2015. čak bio niži nego 2008.

Tabela 1: Makroekonomski pokazatelji Srbije.

 

2007

2008

2009

2010

2011

2012

2013

2014

2015

2016

BDP

29,5

33,7

30,6

29,8

33,4

32,7

34,3

33,3

33,0

7,5

Rast BDP-a

5,9

5,4

-3,1

0,6

1,4

-1,0

2,6

-1,8

0,7

2,5

Inflacija

11,0

8,6

6,6

10,3

7,0

12,2

2,2

1,7

1,5

0,6

Tek.račun

-18,6

-21,1

-6,6

-6,8

-10,9

-11,6

-6,1

-6,0

-4,8

-3,3

Zaposleni

2,00

2,00

1,90

1,80

1,75

1,73

1,71

1,70

1,72

 

Nezaposl.

18,1

13,6

16,1

19,2

23,0

23,9

22,1

19,2

17,7

-

Javni dug

29,9

28,3

32,8

41,8

45,4

56,2

59,6

70,4

75,9

74,8

Deficit

-1,9

-2,6

-4,4

-4,6

-4,8

-6,8

-5,5

-6,6

-3,8

-1,7

Izvor: Ministarstvo finansija Republike Srbije, razne publikacije. BDP u milijardama evra; Rast BDP-a, inflacija i nezaposlenost u procentima; Tekući račun, javni dug i deficit u procentima od BDP-a; Nezaposleni u milionima. Za 2016. projekcije ili podaci za period januar‒april.

Posle sedam „izgubljenih godina“ privreda Srbije je prvi rast zabeležila 2015. U 2016. se trend rasta iz prethodne godine nastavlja i pojačava – očekuje se da na godišnjem nivou bude oko 2,5% ‒ što je poboljšanje u odnosu na prethodnih nekoliko godina, ali ipak nedovoljno da promeni osnovni utisak o stagnantnoj privredi. Ključna posledica stagnantne privrede na niskom nivou razvoja je produženo zadržavanje siromaštva.

Rizik dužničke krize

Drugi najveći ekonomski problem Srbije jeste rizik dužničke krize i eventualno bankrotstvo zemlje. Taj rizik postoji godinama, ali ako bi do bankrotstva došlo, to bi odmah postao prvi ekonomski problem zemlje. Šta pokazuje da rizik izbijanja dužničke krize postoji i da, što je još gore – raste? Nekoliko nespornih činjenica svedoči o tome.

Tabela 2: Javni dug u zemljama Istočne Evrope.

Zemlja

2008

2009

2010

2011

2012

2013

2014

2015

2016

Rast

Estonija

4,5

7,1

6,7

6,1

9,8

10,0

10,4

9,7

9,6

5,1

Bugarska

13,7

14,6

16,2

16,3

18,5

17,3

27,0

26,7

28,1

14,4

Rumunija

13,4

23,6

30,5

34,7

37,9

38,9

39,8

38,4

38,7

25,3

Letonija

19,8

36,9

44,4

41,9

40,6

38,0

40,8

36,4

39,8

20,0

Litvanija

15,5

29,3

37,8

38,3

40,5

39,6

40,7

42,7

41,1

25,6

Češka R.

28,7

34,6

38,4

41,4

46,2

46,0

42,7

41,1

41,3

12,6

Poljska

47,1

50,9

54,9

54,2

55,6

58,0

50,5

51,3

52,0

4,9

Slovačka

27,9

35,6

41,0

43,4

52,4

58,0

53,9

52,9

53,4

25,2

Crna Gora

-

-

-

-

53,4

57,5

54,8

61,4

65,8

-

Mađarska

73,0

79,8

82,2

82,1

79,8

80,2

76,2

75,3

74,3

1,3

Srbija

29,2

34,8

44,5

48,2

59,3

61,4

70,4

75,9

74,8

45,6

Slovenija

22,0

35,2

38,7

47,1

54,4

62,6

81,0

83,2

80,2

58,2

Hrvatska

-

36,6

44,9

51,6

55,5

61,7

86,5

86,7

87,6

51,0

Izvor: Eurostat; Ministarstvo finansija RS. “Rast” u procentnim poenima od 2008. do 2016.

Prvo, Srbija ima visok nivo javnog duga. Od trinaest zemalja Istočne Evrope (Tabela 2), Srbija spada u tri zemlje sa najvišim javnim dugom, a on je krajem 2015. iznosio čak 75,9% BDP-a. Fiskalni savet očekuje da javni dug na kraju 2016. bude 26 milijardi evra ili 78% BDP-a.[3] Samo dve zemlje od 13 prikazanih imaju viši nivo duga od Srbije – Slovenija i Hrvatska.

Drugo, dug Srbije vrlo brzo raste, od 2008. do 2016. porastao je 45,6pp, što je opet treći najbrži rast od 13 zemalja, posle Hrvatske i Slovenije. Ove dve zemlje kao članice EU, a Slovenija i kao član evrozone, možda mogu računati na pomoć Unije u slučaju većih teškoća, poput Grčke, Portugala i drugih, dok Srbija to svakako ne može.

Treće, komentar zaslužuje i tehnika zaduživanja. Srbija se uglavnom zadužuje kratkoročno, dužničke hartije su ročnosti od nekoliko meseci do dve godine.[4] Ta vrsta zaduživanja je skuplja od dugoročnog zaduživanja. Ako je prinos dvogodišnje dužničke hartije u evrima 1,18% na godišnjem nivou, to bi iznosilo 11,8% za deset godina. A desetogodišnje evro dužničke hartije Srbije se na finansijskim tržištima poslednjih meseci kreću 5,8‒7%. Dinarske dužničke hartije se poslednjih meseci kreću 4‒5%, o čemu ćemo još kasnije.

Četvrto, ono što Srbiju trenutno najviše štiti od dužničke krize ne zavisi od nje. Reč je o čisto spoljašnjoj okolnosti da su referentne kamatne stope i cena kapitala na svetskom tržištu na istorijskom minimumu. Ključne referentne kamatne stope u zonama odgovornosti FED (Federalne rezerve SAD), ECB (Evropska centralna banka) ili Banke Japana su oko nule. U tim uslovima nemačke dužničke hartije nude prinos oko 0,2% (poslednjih nedelja i negativan), španske i italijanske oko 1,4% (reč je o desetogodišnjim hartijama), a srpske 6‒7%. Nije teško zamisliti šta će se dešavati kada referentne kamatne stope počnu da rastu i kada se jednog dana normalizuju na 3‒5%. Neke zemlje će to odvesti u dužničku krizu, a po ranije navedenim brojkama smo videli da je Srbija je jedan od nekoliko prvih kandidata u Evropi za to neslavno stanje.

U medijima je bilo reči i o valutnoj strukturi duga Srbije. Dug u evrima čini skoro pola javnog duga Srbije, dolarski dug oko četvrtine, dinarski oko petine i sve ostalo oko 5%. Prigovori su bili na visok udeo američkog dolara u dugu. Navodno, kada dolar poskupi, naš dug poraste. Iako je to tačno, prigovor o strukturi duga nije korektan. Kada bi neko znao kako će se kretati kursevi valuta u budućnosti, bilo bi lako doneti odluku o vrsti valute zaduživanja. Pošto se to ne zna, nemoguće je reći u kojoj valuti se treba zaduživati. Da bi se umanjio rizik kursa, udeo dve glavne svetske valute (dolar, evro) u strukturi duga trebalo bi da bude približan. Jedino se na taj način minimizuje rizik kursnih fluktuacija.

Zaduživanje u dinarima je veliko, ali daleko od toga da se može govoriti o usponu dinarizacije. Dinarske dužničke hartije sa udelom od blizu 20% imaju mnogo veće učešće u valutnoj strukturi dužničkih hartija, nego što dinar ima u ukupnoj štednji – što iznosi samo 4%. Za visok udeo dinarskih dužničkih hartija zaslužni su visoki prinosi (kamate). Naravno, visoko učešće dinara od oko 20% (što je u apsolutnom iznosu oko 5 milijardi evra) znači i povećan rizik za dinar. Ako akteri finansijskih tržišta ne budu zadovoljni prinosom dinarskih dužničkih hartija, oni će se (postepeno ili naglo) povlačiti iz njih, dobijene dinare menjaće za evre, a evro seliti van zemlje. To vrlo lako može da izazove veći pad dinara, a time da poremeti makroekonomsku stabilnost i izazove velike potrese u zemlji. NBS vodi rizičnu politiku jer je visokim kamatama motivisala banke da kupuju dinarske dužničke hartije, nagomilavši tako potencijalnu lavinu dinara u dužničkim hartijama od oko 5 milijardi evra. NBS je sada prinuđena na politiku visokih kamatnih stopa, čime je talac banaka, jer nema dovoljno deviznih rezervi da bi otkupila dinare i tako postepenim obaranjem kamata značajnije smanjivala udeo u dinarskom dugu.

Dinarizacija se ne može izvesti putem visokog učešća dinarskih hartija u strukturi duga. Pravi pokazatelj dinarizacije je udeo dinarske u ukupnoj štednji i prihvatanje dinara u tržišnim transakcijama. Pošto na ovo drugo utiče monopol NBS-a na ponudu novca, na koju tržišni akteri ne mogu da utiču, onda dinarska štednja ostaje kao jedini pravi pokazatelj dinarizacije. To je zato što samo u toj operaciji sami akteri biraju valutu. Vrlo nizak nivo dinarske štednje je rezultat nestabilnosti domaće valute u proteklim decenijama i godinama, usled čega štediše traže druge opcije. Poređenja radi, američki dolar je od 1913. do danas pretrpeo inflaciju od oko 2.300%, dok je dinar od 21. januara 1994. (tj. od uvođenja Avramovog dinara) do danas pretrpeo inflaciju od oko 6.700%. To bi značilo da je dinar oko 15 puta inflatorniji od dolara u posmatranim periodima. Potrebne su decenije monetarne stabilnosti da bi se poverenje u dinar povećalo, a time i udeo dinarske štednje, tako da veći stepen dinarizacije ne treba uskoro očekivati. Zbog lošeg dinara, Srbija je upućena na evro, kao glavnu valutu. To ima posledice po monetarnu politiku u Srbiji, koja je izuzetno ograničena. U prevodu, to znači da je u osnovi određena prilikama na svetskom tržištu.

Održivost aranžmana sa MMF-om

Bez obzira na poboljšanje budžetskog bilansa, MMF će tražiti ispunjenje i drugih uslova aranžmana, pre svega u vezi privatizacije državnih preduzeća i otpuštanja viškova u javnom sektoru. Oba pitanja su za Vladu vrlo osetljiva i zato se u načelu može sumnjati da će realizovati sve što je dogovoreno. Verovatnije je da će realizovati samo deo obećanog. Vlada verovatno računa na izvesnu popustljivost MMF-a. Povod tome je i izjava Džejmsa Rufa (James Roaf) pred početak pregovora za četvrtu i petu reviziju. Na pitanje „koja je crvena linija preko koje MMF neće preći u pogledu obećanja koja je Srbija dala“, Ruf je odgovorio: „To nije najbolji način da se posmatra naš odnos. MMF koristi svoje stručno znanje i iskustvo da bi pružio podršku srpskom programu ekonomskih reformi. Program je živ dokument koji može da se menja u skladu sa promenama ekonomskih uslova i političkih prioriteta.“[5] Dakle, nema principijelnosti i oštrine u stavu MMF-a, ali i pitanje je da li se usled toga može računati na dovoljno veliku popustljivost. Pošto je u interesu obe strane (MMF, Vlada) da se program nastavi, verovatno će se to i desiti. Za Vladu Srbije će biti dovoljno bolno i što će morati da uradi bar deo obećanog. To MMF izvesno neće učiniti srećnim, ali će omogućiti da pozitivno oceni razvoj aranžmana. On je još uvek na prvoj polovini puta (od ukupno 12 revizija), što mu daje dovoljno prilika da privremeno zaustavi izvođenje aranžmana ili da iz njega čak izađe, ako se za to ukaže potreba. Podsetimo da je prethodni aranžman sa MMF-om Vlada Srbije napustila 2012, jer su dolazili izbori i nije želela da za tu priliku ima vezane ruke u državnoj potrošnji.

Recimo na kraju da je ova poseta MMF-a Srbiji 9‒21. jula bila vrlo netipična. Prvo, njome su spojene četvrta i peta od ukupno 12 revizija stand by aranžmana. Obe serije razgovora vođene su sa tehničkom vladom: u aprilu kada su izbori bili raspisani i u junu pošto su izbori održani, ali nova vlada još nije bila formirana. Drugo, pregovore na strani MMF-a je predvodio Džejms Ruf, šef misije MMF-a u Srbiji, a ne neko iz centrale MMF-a u Vašingtonu. Treće, tokom pregovora je do javnosti došlo veoma malo detalja o njihovom sadržaju. Četvrto, ukupna ocena MMF-a na kraju pregovora o tome koliko Srbija ispunjava uslove postojećeg aranžmana je neuobičajeno pozitivna[6] kako u celini tako i u svim važnim elementima sporazuma uzetim pojedinačno. Ostaje da se vidi u narednim revizijama da li su ovakve ocene MMF-a bile osnovane. Inače, četvrtu i petu reviziju treba da verifikuju i Odbor direktora MMF-a i Vlada Srbije.

Pogoršanje odnosa sa Zapadom

Sredinom juna 2016. medijima su prostrujale vesti da premijer Srbije odlaže posete Briselu i Vašingtonu. Za mnoge je to bilo iznenađenje u svetlu podrške koju je premijer Aleksandar Vučić uživao kod zapadnih prestonica proteklih godina. Ta podrška je išla do neukusa imajući u vidu politike koje je Vučić u zemlji vodio, a koje su se svodile na jačanje lične vlasti, razgrađivanje institucija, kontrolu medija, gaženje prava i represiju nad opozicijom i ostalim protivnicima. Sve to nije bilo nepoznato u zapadnim prestonicama, ali one, ipak, nisu prestajale sa podrškom premijeru.

Šta se onda tako naglo promenilo, što je podstaklo premijera na odlaganje posete? Verovatno je to sticaj više okolnosti.

Prvo, iako je premijer Vučić pokazivao kooperativnost u rešavanju statusa Kosova, što je visoko na listi prioriteta zemalja Zapada kada je Balkan u pitanju, zamrla je početna pozitivna dinamika i malo toga je ostvareno.

Drugo, vodeće zemlje Zapada su dugo nezadovoljne spoljnopolitičkom i ekonomskom orijentacijom Srbije na Rusiju i Kinu. Srbija je energetski vrlo zavisna od Rusije, za gas u celini, dok na tržištu derivata dominiraju ruske firme (Gasprom i Lukoil drže oko 60% tržišta). Pored ruske baze u Nišu za intervencije u vanrednim situacijama, sada se pominje i nova ruska baza na aerodromu u Zrenjaninu. Na Srbiju se zbog izbegavanja uvođenja sankcija Rusiji na Zapadu sve lošije gleda. Kineska ulaganja u infrastrukturne projekte u Srbiji i prodaja čeličane u Smederevu kineskom državnom gigantu HBIS (uz nerešeno pitanje obima i plasmana proizvodnje na tržište EU) očiti su znaci jačanja kineskog prisustva u Srbiji. Konačno, prljave kampanje protiv nekih zapadnih političara u režimskim medijima u Srbiji su svakako jedan od razloga za pritisak na premijera Srbije, kako bi se ta sramna kampanja okončala. Ovome se mogu dodati i verovatni politički pritisci oko formiranja vlade Srbije (koji su teško usaglasivi sa sličnim pritiscima iz Rusije), a nije isključeno da postoje i neki drugi razlozi koji se nisu probili do javnosti.

Očito su se namnožili problemi i odjednom smo doznali da je „idila“ u odnosima Zapada i Srbije nestala. Može se, naravno, desiti da se problemi reše i da se pređašnje stanje vrati. To izgleda verovatnije. Ali, može se desiti da se problemi povećaju i da u novoj verziji počne da se događa repriza onoga što se zbivalo u vreme Slobodana Miloševića. I Milošević je najpre na Zapadu slavljen kao „faktor mira i stabilnosti“ da bi postepeno postajao krivac, a na kraju i glavni krivac za regionalne sukobe i probleme. Usled takve politike Srbija je ušla u sukob sa Zapadom, koji je završen porazom posle NATO vojne intervencije. Kao poražena strana Srbija je postala kooperativna prema zahtevima Zapada, ali nije postala i deo Zapada. Naprotiv, tvrdoglavo je nastavila da se oslanja na Rusiju (i Kinu), odbijala i svaku pomisao na ulazak u NATO, deklarativno se zalagala za EU, ali ništa ozbiljno nije radila na unapređenju institucija i prilagođavanju politika tom cilju, negovala je tihi nacionalizam, itd.

Iako je primarna odgovornost na Srbiji, Zapad je možda doprineo ovom zahlađenju. Balkan je davno izašao iz fokusa SAD i NATO. Sukobi oko Ukrajine i od Libije do Iraka su zaokupili pažnju SAD, NATO i EU. EU je privremeno suspendovala proširenje, a zbog situacije u Uniji pitanje je da li će ga više i biti. Tako se smanjila, ako nije već i nestala glavna „šargarepa“ za Srbiju i još par balkanskih zemalja koje su izvan Unije.

To slabljenje uticaja Zapada u regionu je praktično bio otvoreni poziv drugima da pojačaju svoj uticaj. Uz istorijske i druge tradicionalne razloge, javljaju se i privredni, vojni, spoljnopolitički projekti Srbije sa Rusijom i Kinom. Očito je na Zapadu procenjeno da to otklizavanje Srbije na istok treba zaustaviti, a pojačati isporuke onog što je vrh Srbije obećao ili potpisao (oko Kosova, Bosne, etc).

Epilog

Pred Srbijom su dva puta. Jedan je dalje pogoršanje odnosa sa Zapadom, što bi brzo vodilo daljem pogoršanju spoljno-političkog položaja zemlje i produbljivanju ekonomskih i socijalnih teškoća u zemlji. Na tom putu vrlo brzo bi došlo do prekida aranžmana sa MMF-om, slabljenja kreditnog rejtinga zemlje, teškoća u servisu duga koje bi prerasle u moratorijum otplate duga. To bi dovelo do pada privredne aktivnosti, potrebe daljeg smanjivanja državnih izdataka, buđenja inflacije, uobičajenih nestašica. Nema potrebe govoriti koliko bi to loše uticalo na životne prilike građana u Srbiji, jer su još živa sećanja na period u vreme Miloševića. To što su put i cena sukoba sa Zapadom dobro poznati, podgreva nadu da će sadašnje pogoršanje odnosa sa zapadnim prestonicama brzo postati epizoda i da će se dobri odnosi nastaviti.

Uz te dobre odnose problemi Srbije neće nestati, ali će oni biti nešto manji nego inače. Privreda će nastaviti da bude stagnantna sve dok se ne sprovedu otresitije protržišne reforme i ne unapredi vladavina prava, rast duga će povećavati rizik ulaska u dužničku krizu, a svaku reviziju aranžmana sa MMF-om pratiće neizvesnost u pogledu njegove konačne sudbine. Misija MMF-a je otišla iz Srbije, ali problemi nisu.

 

 

[1] Prema izjavi ministra finansija Dušana Vujovića od 11. juna 2016, deficit u prvih pet meseci 2016. iznosi 11 milijardi dinara, a planirani je bio oko 60 milijardi. Nema daljih detalja u vezi sa ovim brojevima.

[2] Agencija Beta, „Iz državne uprave otišlo 14.500 ljudi“, 20. jun 2016.  http://beta.rs/ekonomija/ekonomija-srbija/34890-iz-drzavne-uprave-otislo-14-500-ljudi

[3] Up. Fiskalni savet (2016), Fiskalna kretanja u 2016. godini, konsolidacija i reforme 2016‒2020, Beograd: FS, str. 1‒72, ovde str.3. http://www.fiskalnisavet.rs/doc/ocene-i-misljenja/2016/Fiskalna_kretanja_2016_fiskalna_konsolidacija_2016-2020.pdf

[5] Nema povećanja plata ni ove ni naredne godine. Intervju sa Džejmsom Rufom, NIN, br. 3415, 9. jun 2016, str. 32.

[6] To važi ne samo za tekstove u medijima u Srbiji nego i za komentar agencije Reuters od 21. juna 2016. pod naslovom „IMF commends Serbia’s economic policies, urges more effort on debt“ http://www.brecorder.com/world/global-business-a-economy/304904-imf-commends-serbias-economic-policies-urges-more-effort-on-debt.html