Njegovo ime je program ‒ Hajnrih Bel

Šta je Fondacija „Hajnrih Bel“ i u kakvom je odnosu sa Hajnrihom Belom

Fondacija „Hajnrih Bel“ odabrala je delovanje autora i kritičara svog vremena Hajnriha Bela za uzor svom radu. Angažovanje Hajnriha Bela zaista je bilo uzorno. Izjava Hajnriha Bela, koju je Fondacija odabrala za svoj moto glasi: „Uplitanje predstavlja jedinu mogućnost da se ostane realan.“ I kada se radi o njegovoj nezavisnosti od demokratskih partija u Saveznoj Republici Nemačkoj, Bel predstavlja uzor. Fondacija „Hajnrih Bel“, koja je bliska partiji Zelenih, osnovana je osamdesetih godina XX veka uz izričito razgraničenje od ostalih „partijskih fondacija“ i sa željom da radi nezavisno od partije Zelenih u najširem smislu. Fondacija „Hajnrih Bel“ osnovana je da bi bila sagovornik i partner u saradnji sa civilnim društvom u Nemačkoj, Evropi i širom sveta. Njen prevashodni zadatak bio je da gradi mostove ka parlamentarnom radu Zelenih i svih ostalih demokratskih partija u parlamentima Nemačke i Evropske unije. Ideja koja je bila u pozadini tog zadatka jeste da demokratija mora da bude nešto više od običnog sprovođenja demokratskih pravila i procedura na izborima, u parlamentima, u vladi i u pravosuđu. Ona mora da odgovori na generalne potrebe društva koje još uvek nisu na agendi političkih partija. Sa takvom orijentacijom ka civilnom društvu i angažovanju u okviru civilnog društva i građanskoj hrabrosti u najvećoj mogućoj nezavisnosti od političke partije Zelenih, Fondacija „Hajnrih Bel“ sledi ideje čoveka čije ime nosi i zalaže se za demokratiju kao način života.

Demokratija kao način života predstavlja suživot na osnovu zajedničkih iskustava, zajedničkog poimanja zadataka i izazova. Pojedinac se tu podrazumeva kao učesnik, koji je umešan i trudi se da iskoristi javnost za kreiranje političkog života, a da pri tome u ceo proces uključuje veliki deo svog privatnog života. U tom smislu demokratija je neposredna i životna. Ona je prisutna i nije apstraktna. Takav način demokratskog delanja ima kao cilj bavljenje opštim zadacima i izazovima koji su razumljivi pojedincu, i koje mu barem delimično omogućuje iskustvo da on ili ona nisu izloženi sistemskim silama već da mogu da učestvuju u kreiranju političkog života i demokratije.[1] Pozitivnu ideju da pojedinac nije potpuno sam  i izložen sistemskim moćima, već da u saradnji sa drugima i na osnovu iskustava i procesa učenja može da pruži svoj doprinos poboljšanju zajedničkog života, Hajnrih Bel je razradio tokom svog života. Vratićemo se na to kada budemo govorili o Belovom romanu Grupni portret s damom, ali pre toga treba da govorimo o iskustvu generacije ’68, svetskog pokreta koji se borio protiv autoriteta i iz koga je potekla partija Zelenih u Nemačkoj i u Evropi, a čiji je veoma poseban posmatrač i učesnik bio Hajnrih Bel.

Hajnrih Bel, generacija ’68. i Zeleni

Nije slučajno da je ideja da bi demokratija mogla biti način života i da bi se mogla iskusiti kao efikasan građanski angažman aktivnih građanki i građana, nastala u SAD, na mestu promene sveta na polju građanske religije koju su sproveli evropski doseljenici i pokreti koji su se zalagali za građanska prava u SAD. U Evropi, i posebno u Nemačkoj, u tradiciji teoretičara države, od Hegela do prvog nemačkog kancelara Konrada Adenauera, demokratija je dugo doživljavana kao uređeni postupak donošenja odluka državnih institucija. Važne su državne odluke koje poseduju autoritet i izazivaju kod ljudi spremnost da ih slede, odnosno usmeravaju ih na pravi način i u pravom pravcu. U tom poimanju države i demokratije uopšte nije predviđen aktivni građanin (države) ‒ on postoji samo kao građanin privrede.

Antiautoritarni pokret ’68. suštinski je prekinuo sa autoritarnim pogledom koji je fokusiran na državu. Pre svega, on se izborio za globalizaciju političke javnosti i diskurs kosmopolitizma koji više ne priznaje nikakve granice, i na mesto sunarodnika (compatriot) stavio je građanina sveta (global citizen). Mnoštvom publikacija i međunarodnih kongresa pokret je sve ono što se činilo veoma dalekim doveo u svoju stvarnost, posebno rat u Vijetnamu i američki imperijalizam, i učinio ih je temom koja ga se tiče.

Pored toga, pokret ’68. suštinski je proširio krug delovanja demokratije ‒ tražili su demokratizaciju škola i univerziteta, saodlučivanje u preduzećima i političko učešće nezavisno od izbora. Sfera demokratije premeštena je od države ka društvu. Treba pomenuti da je to sve podrazumevalo mnoštvo projekata i širenje nevladinih organizacija poput lavine. Građanska hrabrost, uplitanje odozdo i građanska inicijativa postali su svakodnevna pojava u političkoj kulturi. Njihov zajednički cilj je demokratizacija kao prevazilaženje i zamena za nametnute obaveze (poput npr. obaveznog služenja vojnog roka, ali i istitucionalne obaveze da se slušaju predavanja na univerzitetu) obavezama koje se dobrovoljno prihvataju i od kojih se dobrovoljno može i odustati. Teži se obavezama koje služe samoostvarenju i koje se mogu pretvoriti u opcije.[2]

Uzor su bili sadržaji i akcije američkog pokreta za građanska prava. Antiautoritarni pokret je proširio razumevanje političkog: sve što je privatno sada je postalo političko ‒ dovedene su u pitanje nasleđene uloge koje čovek ne bira, poput porodice, roditeljstva, autoriteta starijih, vladavine muškaraca, kao i one koje imaju prednost nad individuom. Odnosi između dece i odraslih, muškaraca i žena postali su javna tema poput pitanja seksualnosti, potrošnje, načina stanovanja i životnog stila. Na taj način je oslobođen ogroman potencijal za individualnu emancipaciju. Nasilje u porodici više nije bila tabu tema, dovedene su u pitanje patrijarhalne uloge, otvoren je novi prostor za lični život, seksualne manjine izborile su se za ravnopravnost. Godina 1968. je postala katalizator novog pokreta žena i početak izlaska homoseksualaca u javnost po pitanju sopstvene seksualne orijentacije. To su tri dostignuća pokreta ’68. Hajnrih Bel je učestvovao u toj borbi svojim angažovanjem. Učestvovao je u borbi tog antiautoritarnog pokreta.

Polemisao je protiv autoritarne države, za koju je smatrao da se ponovo uspostavlja donošenjem Zakona o kriznim situacijama, i čija vlada nije imala opoziciju u parlamentu zbog toga što su socijaldemokrate ušle u Veliku koaliciju sa demohrišćanima, te je otpor bio moguć samo u okviru vanparlamentarne opozicije. Slagao se sa mladima i po pitanju polemike protiv besmislene ponovne izgradnje i protiv drugog uništenja gradova modernizacijom nakon njihovog uništenja bombama u ratu; protiv kapitalizma karakterističnog za industrijsko društvo, a po čijoj logici se rešenja za skoro sve društvene i moralne probleme mogu naći u nemačkom društvu – do danas! ‒ za demokratizaciju i povezanost sa zapadom (u meri u kojoj je Nemačka država socijalnog napretka privrednih demokrata i demokrata blagostanja), za borbu protiv klimatskih promena u onoj meri u kojoj će podršku pružiti tehnički propisi i regulisanje tržišta, kao i za prihvatanje i integraciju izbeglica pre svega u vidu integracije u industrijsko tržište rada. Svojom kritikom građanske ideologije mlada generacija je napala građansko društvo. Ukazala je na to da u kapitalističkom društvu obećanje slobode, jednakosti i bratstva nikada neće biti ispunjeno. Ali dok je mlada generacija, koju su pretežno činila obrazovana deca pripadnika srednjeg sloja na univerzitetima, radila na insceniranju prostora za svoje delovanje kao privida života nakon buržoazije, Bel je i dalje tragao za bratstvom i građanskim društvom, za solidarnim građanskim društvom sada i ovde. I tu počinju razlike. Zbog svog insistiranja na borbi protiv buržoazije, protiv kapitalizma i protiv Amerike, pokret ’68. slabo je cenio slobodu koja bi se osvojila sada i ovde. Ne postoji pravi život u pogrešnom kapitalizmu. Buntovna omladina nije bila zainteresovana za zapadnu liberalnu demokratiju. Borba protiv kapitalizma bila joj je važnija.

Demokratija kao pozitivno iskustvo efekata sopstvenog postupanja ostala je rezervisana za vreme nakon revolucije, nakon prevazilaženja kapitalizma. Bel je od 1968. zastupao drugačiji stav.  Pre toga, pedesetih i ranih šezdesetih godina, i kapitalističko industrijsko društvo delovalo mu je kao pojam sistema protiv koga se borio i koji je morao biti prevaziđen u potpunosti  pre nego što budu ostvarivi humani odnosi građanskog društva i bratstva. U reakciji čeških građanki i građana na gušenje Praškog proleća, koje je on lično doživeo u Pragu, prepoznao je moralno propadanje socijalizma kojim je centralizovano upravljano iz Moskve, a o kome je ćutalo toliko mnogo levo orijentisanih boraca protiv kapitalizma iskazujući istovremeno senzibilitet za daleku nepravdu u Vijetnamu ili Južnoj Americi. Od izbora Vilija Branta, koji je preživeo nacionalsocijalizam u egzilu, za prvog socijaldemokratskog kancelara Nemačke (1969) i sa početkom socijalno-liberalne ere, čiji se program zvao Usuditi se da se upustimo u demokratiju, Bel je počeo da posmatra Nemačku kao državu koja je bila dovoljno liberalna da bi mogla podneti stalni otpor. Isto kao što je uvek uzimao sebi za pravo da zastupa drugačije mišljenje i kritikuje, tako mu je sada određeni stepen liberalnosti u društvu, koji bi omogućio socijalni eksperiment tvrdoglavog i solidarnog života u sadašnjem trenutku i ovde, delovao ostvarivo ili čak ostvareno. Takav stav sledili su nešto kasnije i Zeleni. Bez slogana Usuditi se da se upustimo u demokratiju i bez poverenja u liberalnu demokratiju, njihov pokret nikada ne bi prerastao u partiju koja je želela da uvede u parlamente vanparlamentarni protest i otpor. Poput Hajnriha Bela, i Zeleni su ostavili pokret ’68. iza sebe.

Za ili protiv pokreta 68? ‒  Protiv! Hajnrih Bel je bio za pobunu

„Raj sada ‒ uključujući sve troškove“, ovako opisuje Valter fon Rosum Belov raj koji se suprotstavlja raju mlađe generacije, koji bi trebalo da bude ostvariv tek nakon revolucije.[3] Izraz Belovih novih, liberalnih ideja o književnosti i društvu predstavlja njegov roman Grupni portret s damom (1971). Na kraju je tu, u stilu romana Čarlsa Dikensa, kome se Bel divio zbog njegovog položaja u britanskom društvu, „gomila srećnih završetaka“ za priču koja počinje u nacionalsocijalizmu i preko uniformisanog društva nenaseljenih gradova pedesetih i šezdesetih godina vodi do sadašnjosti sedamdesetih. Tvrdnjom da se na kraju nalaze sve sami srećni završeci, Bel je sigurno iznenadio i samog sebe. Sloboda reči i unutrašnji poredak umetnosti omogućuju ovde usklađenost sreće i otpora.

Kao u didroovskom prizoru, sporedni likovi u Grupnom portretu s damom okružuju proletersko-internacionalističku porodicu glavne junakinje: porodica se sastoji od Leni Pfajfer, rođene Grejten, njenog deteta Leva, čiji je otac ruski ratni zarobljenik, i njenog novog životnog partnera, turskog đubretara Mehmeda, sa kojim čeka drugo dete. Oni se solidarišu s njom u otporu protiv kapitalističke industrije nekretnina, pomažu joj i svedoče svojim iskustvima sa delotvornošću svog delanja da je u industrijskom sistemu moguć samosvojan i solidaran život. Taj grupni portret sa glavnim likom nudi prikaz demokratije kao načina života.

Što se tiče njegove sadašnjosti, Bel je oprezni optimista. Opisuje mogućnost ne više narodnog već republikanskog liberalnog i otvorenog društva sa mnoštvom životnih stilova, u kome je moguće biti drugačiji i samosvojan, i bez opasnosti po sopstveni život voditi srećan život sve više i bez straha zahvaljujući solidarnoj podršci drugih. Taj stav potkrepljen je pozitivnim iskustvom sa mogućnostima solidarnog života u stambenim zajednicama, neeskapističkim i neromantičnim vrednovanjem vanbračnih odnosa, poštovanjem za zalaganja samohrane majke i divljenja vrednim prikazom njenog hrabrog raskida sa nacionalnom zajednicom ljubavi i solidarnosti. Nekonvencionalni način života, promena ljubavnih i životnih partnera, sve to samo na površini liči na diskurs pokreta emancipacije generacije ’68, koji je odustao od čvrstih veza i počeo da se zalaže za veze koje se lako prekidaju, ali Bel je tragao za solidarnom bratstvom, za solidarnim građanskim društvom. Time nam je on danas verovatno bliži nego generacija ’68, jer današnja mlada generacija je očigledno više za povezivanje, za zajednicu i red.

Ali Belov optimizam prožet je i tugom. Ulazak u liberalno društvo i socijalno eksperimentisanje imaju svoju cenu. Prilagodljivi oportunisti među likovima romana, koji su se od komunista pretvorili u naciste, i nakon rata u male kapitaliste, moraju možda da potisnu svoja stremljenja, ali napreduju kada se radi o poštovanju društva, i pre svega ekonomski. Međutim, sveukupno, oni plaćaju malu cenu. Neprilagođene je Bel, sociološki izuzetno vizionarski, opisao kao „one koji se bune protiv učinka društva“ i plaćaju visoku cenu. Oni ne žele i ne mogu da učestvuju u socijalnom napretku kao procesu individualizacije i desocijalizacije, prete im bankrot i prinudno izbacivanje iz stanova i kao pomoćni radnici ili đubretari završavaju na dnu društvene lestvice. (Treba imati u vidu da je đubretar u Nemačkoj verovatno i dalje zanimanje kojim svaki otac preti svom sinu kako bi ga podstakao da uči!) Oni plaćaju svoju cenu i u romanu čak spremno i priznaju na taj način da društvo uspeha koje je otvoreno za napredovanje obezbeđuje unutrašnji liberalizam – doduše ne obavezno i humanizam unutar njega.[4] Ono je duboko racionalno i više voli one koji ostvaruju uspeh i koji su racionalni i prilagođeni, ali ono nudi i prostor za autsajdere koji ne žele da napreduju, poput glavne junakinje Leni kao proleterskog „genija čulnosti“ i njenog sina, školarca koji se buni protiv napretka, i đubretara koji ne želi da napusti oblast kolektivnog iskustva i solidarnosti. Možda bi se čak moglo reći: ovaj obrazovani lik (kome samo nedostaje školski sertifikat za njegovo obrazovanje) čvrsto se drži neke vrste privilegovanog siromaštva ‒ skromnosti koju sebi mogu da priušte samo obrazovani ljudi u liberalnom društvu. Kao đubretar on je sluga, koji u svojoj skromnosti vodi život jednog gospodara koji je sebe učinio slugom – drugim rečima, on je hrišćanski socijalista.  

Taj unutrašnji liberalizam karakteristika je i Belovog stava da je humor inkluzija isključenog, koji želi da stvori zajednicu ili prihvaćenu koegzistenciju nejednakih životnih stilova i individualnih načina života. Taj Belov humor, pošto u Nemačkoj nisu postojali uslovi za jednog Čarlsa Dikensa u čvrstom engleskom građanskom društvu, orijentiše se prema alegorijskom humoru Žan Paula: kao paklena vožnja poniženja i isključenosti, koja krči put ka nebu bratstva,[5] u kome su opravdani i najčudniji likovi, prezreni, odbačeni i „crne ovce“. Taj humor je, kako Bel naglašava, u potpunosti suprotstavljen odbačenom, čak „antisemitskom“ „humoru zlobe, zluradosti“[6] jednog Vilhelma Buša.

„Humor pretpostavlja određeni minimalni optimizam i istovremeno tugu, a to ga možda čini sumnjivim za one koji ga nemaju (...). Deluje mi kao da postoji samo jedna humana mogućnost humora: u svojoj uzvišenosti da odredi ono što je u društvu proglašeno otpadom, ono što se smatra lošim.“[7]

Belov roman Grupni portret s damom, koji je počeo da piše tek 1970, trebalo je najpre da se zove Otpad. To je roman o mogućnosti uspešnog života na marginama i u eksplicitnoj suprotnosti u odnosu na društvo rasta i učinka, ali u okviru liberalnog industrijskog društva otvorenog za rast koje omogućava takvo socijalno eksperimentisanje. Belov roman zalaže se za pobunu sada i ovde, ne za revoluciju kao opraštanje od građanskog društva i bratstva. To ga razlikuje od generacije ’68. koja je proširila prostor za socijalne eksperimente, ali koja zbog svoje orijentisanosti ka revoluciji i borbi protiv kapitalizma, nije uspela da se pronađe u liberalnoj demokratiji.

Bel se u ovom romanu oprašta od te generacije ne zato što su njene vrednosti bile pogrešne već zato što je neophodno te vrednosti živeti hrabro i pobunjenički u granicama onoga što se dešava sada i ovde, kako ih ne bi izdali budućnost i solidarnost prema temama koje su veoma udaljene od njih. Upitan zašto za sebe kaže da pripada šezdesetosmašima, jedan bivši komunistički funkcioner je rekao: „Pa, od ’68. više nisam deo toga. Ne, nisam.“ [8] To je odustajanje od komunizma sa sovjetskim predznakom, koji je 1968. protraćio svaki moralni temelj kada je došlo do okupacije Čehoslovačke. Nešto kasnije pripovedač priča da su ga na vratima stana zaustavili zastupnici raznih teorija i pitali:

            „Da li ste za ili protiv ’68? Pošto je pripovedač, obuzet najrazličitijim motivima, bio rastrzan između različitih senzibiliteta i nije odmah, barem ne iz prvog pokušaja, shvatio zbog čega treba da se odluči za ili protiv čitave jedne godine dvadesetog veka, razmislio je o toj godini i na kraju odlučio, kako je priznao, zbog navike da negira, da odgovori: Protiv – i time je konačno za sebe zatvorio sva vrata.“ [9]

Hajnrih Bel bio je „čovek pobune“, pisac građanskog angažmana i građanske hrabrosti pojedinaca koji su u stanju da se solidarišu i da isprobaju demokratiju kao način života. Nije bio pristalica teorije revolucije koja će možda doći u dalekoj budućnosti, a koja će nam do tada oduzeti šanse da pružamo otpor svakodnevno. Fondacija „Hajnrih Bel“ oseća obavezu da sledi ideje tog čoveka pobune i zaista je divno što Fondacija „Hajnrih Bel“ ponovo potvrđuje tu svoju orijentaciju i danas u Beogradu, na 100. rođendan Hajnriha Bela!