Obećanje ljudskih prava

Obećanje ljudskih prava

5. decembar 2018 Adriana Zaharijević
Fondacija Hajnrih Bel
pdf
Mesto izdavanja: Beograd
Datum izdavanja: Decembar 2018.
Broj stranica: 14
Licence : CC-BY-NC-ND 4.0
Jezik: srpski
Od 1948. godine prošlo je sedam decenija. Iako je reč o „najbržem vremenu“ u istoriji vremena, tih sedam decenija verovatno je malo da bi se podvukla crta i zbilja
temeljno preispitala baština najambicioznije povelje u povesti ljudskih prava. Premalo je vremena prošlo da bi se razumelo kako ostvariti obećanje Univerzalne deklaracije:
da je svetski mir nužan da bi svako u čovečanskoj zajednici imao pravo na život. Najzad, moguće je da se jedan takav zahtev nikada i ne može odmaći od obećanja, a
decenije koje su za nama možda i ne mogu drugo do da potvrde da ovo obećanje pre stoji kao upozorenje, nego kao kakav šablon za upotrebu.
 
Često se Univerzalna deklaracija predstavlja kao poslednja u nizu velikih poveljā sloboda. Njen jezik i okvir odista se naslanjaju na težnje koje su svoj oblik prvi put
dobile u Magna Carti, a dalje su artikulisane čuvenim deklaracijama 17. i 18. veka. Preambula to i potvrđuje: u njoj nalazimo razna uporišta dotadašnjih pokušaja da se
dopre do obavezujućih formulacija slobode i jednakosti – jednaka i neotuđiva prava svih članova ljudske porodice koja se uzimaju kao temelj slobode, pravde i mira u
svetu; pravo na pobunu protiv tiranije i tlačenja i zahtev da ljudska prava štiti pravna država; veru u inherentno dostojanstvo i vrednost ljudske osobe i jednaka prava muškaraca i žena. Kontekst u kojem je sastavljena Univerzalna deklaracija uzrokuje da se već u preambuli istakne neophodnost prijateljskih odnosa među nacijama, ali i sloboda od straha i oskudice, koja treba da pripada svakom ljudskom biću. Duh bratstva – duh Francuske revolucije – odzvanja prvim članom. Treći član koji potvrđuje pravo na život, slobodu i ličnu bezbednost, varijacija je slavne američke formulacije u kojoj je na poslednjem mestu stajalo traganje za srećom. Četvrti član kao da potvrđuje da nijedno od ova tri prava nije moguće ostvariti u uslovima ropstva, uslovima koji su važili u vreme proklamacije Deklaracije nezavisnosti.
 
Univerzalna deklaracija, dakle, predstavlja zbir raznih prava koja su istorijski dobila svoja osvedočenja u borbama za veće slobode i šire polje jednakosti. U njoj su
pohranjene i velike nade toga vremena: da je pravna država ostvariva, da niko (više) ne sme biti izložen mučenju, da su nacionalni i internacionalni okviri propusni, da
ljudi imaju pravo na migracije, na neku nacionalnost. Ona je takođe popis sloboda koje bi ljudska bića trebalo da uživaju u uslovima za koje se verovalo da nužno nastupaju
posle 1945. godine, u uslovima trajnog mira.