Nasilje ‒ tema i zašto tema

Nasilje ‒ tema i zašto tema

Nasilje nad ženama je tokom poslednjih nekoliko godina postalo jedna od vrlo čestih tema u domaćim medijima. Izveštavanjem o nasilju edukuju se građani i građanke, povećava se njihova „osetljivost“ i osvešćenost, možda se čak sprečavaju i novi slučajevi nasilja. Međutim, nije svako izveštavanje o nasilju pošteno, korisno i u javnom interesu. Upravo iz tog razloga, Fondacija Hajnrih Bel će ovim serijalom nastojati da doprinese javnom tretiranju ove teme na način na koji ona to zavređuje.

 

Creator: hbs Beograd. Creative Commons License LogoOva slika je pod Creative Commons License licencom

Nasilje nad ženama je tokom poslednjih nekoliko godina postalo jedna od vrlo čestih tema u domaćim medijima, i dobro je da je tako. Pre svega, zato što je to tema koja se tiče svih nas i koja duboko zadire u pitanja ljudskih prava, rodne diskriminacije, pa i stepena demokratičnosti, pravednosti i razvijenosti jednog društva. Izveštavanjem o nasilju edukuju se građani i građanke, povećava se njihova „osetljivost“ i osvešćenost, možda se čak sprečavaju i novi slučajevi nasilja.

Čitajući i gledajući priloge o nasilju, žene su u mogućnosti da nauče u kojim su sve slučajevima zapravo zlostavljane, a muškarci da vide kakve su sve posledice fizičkih i mentalnih obračunavanja sa partnerkama, majkama, ćerkama, koleginicama ili prijateljicama. Neprepoznavanje nasilja i njegovih posledica je zapravo jedan od razloga zbog kojih je nasilje i dalje TEMA. Jer uprkos stotinama medijskih priloga objavljenih u samo poslednjih nekoliko godina, malo je onih koji znaju da nasilje nad ženama nije samo nasilje nad suprugama, već nad svim ženama uopšte, bez obzira na to u kakvom su one odnosu sa nasilnikom. Još je manje onih koji znaju da nasilje ne podrazumeva samo fizičku dimenziju, odnosno da je nasilnik i onaj ko ženu psihički maltretira, uhodi, uskraćuje joj slobodu kretanja, rada, govora ili komunikacije s okruženjem. Nasilnik je i onaj ko svakodnevno pravi ljubomorne scene, ko ne prestaje da urla, lomi po kući, ko patološki sabira svaki potrošeni dinar i ko na bilo koji način ugrožava nečiji integritet.

Nije sve ovo nikakva „novotarija“, ništa što je juče izmišljeno iz ko zna kog političkog razloga: nasilje se ovako određivalo decenijama, ali se zbog tradicije, mentaliteta, pa i tzv. „bruke“ ‒ ćutalo. Ćutalo se ne samo u porodicama ili sredinama koje su bile svedoci nasilja, već u društvu uopšte. Ili je bilo „važnijih“ stvari o kojima je valjalo da se izveštava, ili su novinari/ke jednostavno izbegavali da se time bave (iz raznih razloga).

U međuvremenu, zahvaljujući različitim kampanjama, situacija se promenila. Istina, samo donekle. I, takođe, istina ‒ ponekad je ta promena bila na gore. Do pre neki mesec, recimo, ubistva žena bila su manje-više redovna pojava u kućama, unutar porodičnog kruga. Odnedavno, međutim, postala su učestalija ubistva „na otvorenom“: od petostrukog ubistva zbog ljubomore u Žitištu do, na primer, slučaja klanja partnerke ispred pekare u kojoj je radila.

Tragične smrti dveju žena i jednog deteta u dvorištima centara za socijalni rad posebna su tema, jer one nisu pokazale samo trenutnu slabost sistema ‒ slabo obezbeđenje, nesposobnost nadležnih da zaštite puke živote svojih korisnica, izloženost i bespomoćnost žena i dece pred nasilnicima, već i njegovu dugoročnu nesposobnost za bavljenje problemom nasilja nad ženama. Obe ubijene žene bile su žrtve višegodišnjeg terora svojih partnera, prijavljivale su nasilje, upozoravale na mogući ishod i na kraju su opet ostale same i neodbranjene.

Zbog toga se postavlja se pitanje čemu sve ovo? Zašto se uopšte izveštava o tome? Zašto se analizira i diskutuje kada je sve gore i gore? I zašto se i Fondacija Hajrih Bel pridružuje svemu tome? Jednostavno ‒ zato što bi situacija bila još gora da brojne žene nisu shvatile da su zlostavljane, da ih priče o nasilju koje su pretrpele neke druge žene nisu ohrabrile da se bore za sebe, za svoju decu, za svoja ljudska prava; zato što se na nasilje ne sme odgovarati tišinom, jer ono upravo u tišini buja; zato što živimo u vremenu kada su žene ravnopravne s muškarcima i kada ne smeju biti zlostavljane samo zato što su žene.

Naravno, nije ni svako izveštavanje o nasilju pošteno, korisno i u javnom interesu. Priče u kojima se otkriva identitet nasilnika (a samim tim i žrtve), priče u kojima se spekuliše o razlozima zbog kojih je žena bila žrtva nasilja (kao da uopšte postoji razlog za nasilje), priče u kojima se do u detalj, modricu i ranu, opisuje šta se ženi dogodilo..., sve to nisu priče koje doprinose javnoj debati, edukaciji, osvešćivanju i, konačno, napretku. One su kontraproduktivne i ugrožavaju žrtvu, dodatno je ponižavaju i služe samo podizanju tiraža i gledanosti medija.

Isto se odnosi i na analize u kojima se ‒ pod firmom ravnopravnosti polova ‒ najozbiljnije upozorava da su prave žrtve nasilja muškarci, jer se o takvom nasilju retko priča. Naravno da postoji i nasilje nad muškarcima, ali ono se meri promilima u odnosu na situaciju na „drugoj strani“.

Konačno, pokazalo se da ni svi ti silni medijski prilozi, sve te konferencije i debate nisu dovoljne, jer i dalje među nama žive žene koje svakodnevno dobijaju batine, žene koje partneri uhode, ćerke kojima očevi zabranjuju da idu same u školu, majke koje sinovi ubijaju od batina zato što im ne daju novac. I dalje su tu, među nama, obrazovane i sposobne žene koje ostaju u braku i zajedničkim stanovima sa nasilnikom „zbog dece“ ili „zbog sramote“. I dalje je mnogo onih koje žive s modricama, uplašene, nemoćne i slabe.

Zato je nasilje TEMA. I zato ćete o svemu tome čitati i ovde.