Predsednički izbori u Srbiji – smelo napred u prošlost

Predsednički izbori u Srbiji – smelo napred u prošlost

Creator: Milan Obradovic - Agencija Beta. All rights reserved.

Prvi preliminarni rezultati[1] predsedničkih izbora u Srbiji nisu nikoga iznenadili. Okončani su već u prvom krugu, pobedom kandidata vladajuće stranke sa oko 55% osvojenih glasova. Za drugo mesto izborio se nezavisni kandidat, bivši zaštitnik građana, Saša Janković, kome je poverenje ukazalo oko 16% glasača. Iznenađenje, sa skoro 10% osvojenih glasova, priredio je Luka Maksimović, satiričar bez partije, ideologije ili programa – komičar zapravo, ali komičar koji se u potpunosti razlikuje od, recimo, Bepea Grila u Italiji. Dok Grilo ima plan i politički program, Maksimović je, po svemu sudeći, želeo da se naruga izbornom procesu u Srbiji i ukaže na svu apsurdnost političke scene u zemlji. O tome svedoči i ime pod kojim je vodio kampanju – „Beli Preletačević”. Činjenica da je skoro svaki deseti listić imao zaokruženo njegovo ime, nažalost, ukazuje na to da srpsko glasačko telo na sličan način vidi i izbore i sadašnju političku scenu.

Dakle, Srbija će za manje od dva meseca imati i novog predsednika i novog premijera. Kako su protekli izbori i kako će se ova promena na vrhu odraziti na stanje demokratije u Srbiji?

SLOBODNI – MOŽDA, FER – NIKAKO

Novoizabrani predsednik Vučić je, de fakto, na vlasti već 5 godina. Kao prvi potpredsednik Vlade zauzeo je ključna mesta koordinatora službi bezbednosti i ministra odbrane. Nakon prevremenih izbora 2014. godine, postao je premijer, a do danas je zadržao i poziciju koordinatora službi bezbednosti. Osnovna karakteristika njegove vladavine je, praktično, permanentna predizborna kampanja praćena gotovo svakodnevnim televizijskim nastupima, najavljenim i nenajavljenim konferencijama za štampu. U proteklih nekoliko godina, tiho je preuzeo gotovo sve nacionalne, ali i lokalne medije u zemlji. Javni servis (RTS) u velikoj meri izigrava Vladino a ne javno glasilo, a najjača i najuticajnija privatna TV stanica „Pink” je, praktično, lični medij Srpske napredne stranke, neprekidno otvoren za stavove koje, poput papagaja, ponavljaju Vučićevi „čauši“, a ujedno služi i kao platforma za najgrublje napade na bilo koga ko se usudi da izrazi neslaganje ili dovede u pitanje stavove Vlade. Kada se tome doda činjenica da samo jedan od nekoliko tabloida, takođe u vlasništvu i pod uredničkom palicom SNS-ovih skutonoša, ima pet puta veći tiraž od svih nezavisnih štampanih medija zajedno, lako je saglasiti se sa procenom brojnih analitičara/ki i nezavisnih novinara/ki da je medijska scena u Srbiji danas ućutkana u većoj meri nego i u najmračnije doba Slobodana Miloševića.

Kao novinar BBC-ja, izveštavao sam o manje-više svim izborima u Srbiji u proteklih četvrt veka i ne pamtim  da je ikada opozicija imala teži pristup biračkom telu kroz medije, a naročito televiziji. Takođe, ne sećam se predizborne kampanje u kojoj su vođe opozicije prolazile kroz takvog „toplog zeca“ kao što je to bio slučaj u protekla tri meseca. Dodajmo i da je REM, navodno nezavisno Regulatorno telo za elektronske medije, odlučilo da ne radi analizu predizborne kampanje u medijima i da ne donosi sud o tome da li su svi kandidati imali jednake mogućnosti da predstave sebe i svoje programe. Takođe, OEBS je nadzor nad izborima smatrao nepotrebnim.  

Stoga, iako verovatno nije bilo većih nepravilnosti u samom izbornom danu, poput krađe glasova ili ometanja izbornog procesa, izbori se ni u kom slučaju ne mogu opisati kao „fer”. 

ŠTA SAD?

Aktuelni predsednik Tomislav Nikolić bio je osnivač i prvi predsednik Srpske napredne stranke. Imajući u vidu sve šta (uz brojne gafove) jeste ili nije učinio  u proteklih 5 godina, Nikolićev učinak kao predsednika države teško da će ući u istoriju kao uspešan. Ipak, Nikoliću valja odati priznanje što je, nakon izbora za predsednika države, podneo ostavku na mesto šefa partije u nameri da bude „predsednik svih građana Srbije”. To je zaista bio jedan pristojan državnički čin. U zemlji Srbiji jasno je da se moć nalazi u rukama šefa vladajuće partije, a Nikoliću, nekadašnjem šefu stranke koji je otvoreno iskazao želju da se kandiduje za drugi mandat, elegantno je stavljeno do znanja da ipak treba da otvori put aktuelnom čelniku SNS-a, Aleksandru Vučiću. Budući da je upravo upotrebio poziciju šefa partije kako bi sklonio Nikolića sa scene, gotovo je nemoguće zamisliti da će Vučić podneti ostavku na lidersko mesto u partiji. Au contraire, verovatnije je da će učvrstiti vlast i nastaviti sa „pročišćavanjem” rukovodećih partijskih redova od kadrova lojalnih Nikoliću. Kao vođa vladajuće stranke, on će biti taj koji će izabrati narednog predsednika/cu vlade. Većina analitičara/ki predviđa da će, mudro, izabrati vanpartijsku ličnost, tzv. „ekspertskog/u premijera/ku” i time stvoriti utisak nepristrasnosti. No, kako takve ekspertske ličnosti ne raspolažu stranačkom bazom, u biti, to znači da oni/e u potpunosti zavise od šefa vladajuće stranke, dakle, od samog Vučića. 

Naravno, Srbija je već to doživela još u vreme komunizma, ali i u Miloševićevo doba. Nažalost,  moglo bi se reći i nakon Miloševića, tokom predsednikovanja nekadašnje velike demokratske nade – bivšeg vođe Demokratske partije i bivšeg predsednika Srbije, Borisa Tadića. Činjenica da se Srbijom upravlja sa Andrićevog venca, a ne iz Nemanjine, bila je javna tajna u čitavoj zemlji. Time je bačena velika senka na Tadićevu vladavinu, pa je ogromno narodno nezadovoljstvo usled najbestidnije korupcije i burazerskog poslovanja, izazvalo ne samo Tadićev pad, već i pad Demokratske stranke, otvorivši tako vrata populističkoj vladavini SNS-a. Dakle, zemlja je zaplovila dobro poznatim vodama – kapetan će upravljati brodom na način koji je protivan ustavu države.

 

Tri dana zaredom (u trenutku pisanja ovog teksta, 5. aprila 2017), spontani protesti prvo su održani u Beogradu, da bi se zatim proširili na druge veće gradove:  Niš, Novi Sad, Kruševac, Požarevac… Kako se čini, inicirani su putem fejsbuka i na univerzitetima i, što je posebno zanimljivo, održavaju se bez podrške ijedne opozicione partije. Učesnici šetaju bez partijskih transparenata ili oznaka, umesto toga ističući slogane poput: Vučiću lopove,  Protiv diktature... uz glasne zvižduke i udaraljke. Policija do sada nije intervenisala niti pokušala da zaustavi proteste.

 

A OPOZICIJA?

Idućeg proleća, na biračkom meniju će biti još jedan veliki izborni zalogaj – beogradski izbori. Vrlo je verovatno da će biti spojeni sa (još jednim) prevremenim parlamentarnim izborima. Novi predsednik bi mogao biti u iskušenju da i jedne i druge raspiše prevremeno, tokom jeseni.

Uprkos hrabroj predizbornoj retorici, nijedan od opozicionih kandidata se nije nadao pobedi, iako su neki računali da će doći do drugog izbornog kruga i da Vučić neće odneti baš tako ubedljivu pobedu. Za sve njih, domaći zadatak na ovim izborima je bilo pozicioniranje na (opet) razjedinjenoj opozicionoj sceni. Bivši zaštitnik građana, Saša Janković pobedio je u toj trci, međutim teško je da će mu 16% glasova doneti i željenu  lidersku poziciju. On nema partijski aparat uz sebe i sad može birati – ili da sklopi savez sa nekom od postojećih stranaka (a malo je lidera koji bi bili voljni da prepuste svoja mesta) ili da formira sopstvenu partiju, što je i nagovestio tokom predizborne kampanje. Osim partijske baze, Jankoviću manjka i političkog iskustva, ubedljivosti pri nastupima na javnim skupovima i, najvažnije, on još nema jasno zacrtanu  političku platformu. Mnogi su ga, međutim, prepoznali kao nekoga ko je odlično obavljao posao zaštitnika građana i kao pristojnu osobu koju bi voleli da imaju za predsednika. No, ako ne oslabi kontrola SNS-a nad medijima i ako opozicione stranke nastave da budu razjedinjene, izgledno je da će se Vučićeva dominacija nastaviti kada god da se naredni izbori održe.

MEĐUNARODNI FAKTOR

Već sutradan ujutru nakon izbora, čestitke su počele da stižu u kancelariju Aleksandra Vučića: iz Evropske komisije od Johanesa Hana, Žan Kloda Junkera, Donalda Tuska, zatim iz Bugarske od Bojka Borisova, od ruskog predsednika Vladimira Putina, hrvatske predsednice Kolinde Grabar-Kitarević i premijera Andreja Plenkovića. Idućeg dana čestitke su stigle od nemačke kancelarke Angele Merkel. Spisak će biti poduži jer se gest ovakve  pristojnosti  i očekuje i pruža i niko u Srbiji tome ne može prigovoriti. No, mnogi kojima Vučić nije po volji, zameraju, kako oni to tumače, prećutnu podršku EU i tzv. Zapada  srpskom vođi.

I dok ne iznenađuje činjenica da je manje od nedelju dana pred izbore, Vučić bio u poseti ruskom predsedniku Putinu, mnogi su bili iznenađeni njegovom, nešto ranijom posetom nemačkoj kancelarki Angeli Merkel, dve nedelje pred izbore, kao i time  da je bivši nemački kancelar, Gerhard Šreder, učestvovao na Vučićevom predizbornom mitingu. Za one građane i građanke Srbije koji/e ne veruju samo u pristupni proces Evropskoj Uniji, već i u prave vrednosti EU, ovo je bilo sipanje soli na ranu. Analitičari/ke tvrde da Vučić svoju podršku sa Zapada duguje prevashodno činjenici da ga smatraju „čovekom koji isporučuje”, što se najviše odnosi na sprovođenje Briselskog sporazuma sa Prištinom. Uzgred, taj se proces sporo odvija, i njime se de fakto amputira Kosovo od Srbije. Dokle god bude nastavio putem koji ide i ne bude izvozio nestabilnost u susedne zemlje, podrška Vašingtona, Brisela i drugih važnih prestonica Vučiću neće izostati. Činjenica da je ućutkao medije, ugušio slobodu govora, da ne podnosi kritiku i ne zadovoljava se time što će poraziti opoziciju, već nastoji da je uništi… E pa, kako bi cinici u Srbiji rekli: „to su sporedni detalji koji ne bi trebalo da zamagle širu sliku, tj. činjenicu da Vučić Zapadu daje ono do čega im je  stalo”. 

Rusija? Niko nije izneo bilo kakve dokaze niti je bilo većih optužbi o ruskom mešanju u izborni proces. Moskva bi radije na mestu predsednika videla svog favorita, šefa Socijalističke partije Srbije i aktuelnog ministra spoljnih poslova Ivicu Dačića. No, on je mudro odlučio da ne ulazi u trku, već da podrži Vučićevu kandidaturu, u nadi da će kao nagradu dobiti mesto premijera. Rusiju, naravno, veoma zanima ko je na vlasti, ne samo u Srbiji, već i drugde na Balkanu, ali ona će imati samo onoliko manevarskog prostora koliko joj ga EU i SAD ostave. Geopolitika, kao što znamo, ne poznaje vakuum.

 

[1] Nedelja, 2. april