Posmatrano iz perspektive Evropske unije postoji fenomen koji ponekad zovemo balkanfatikom, fenomen određenog zamora. Zapadni Balkan je u EU pao negde u zapećak prioriteta, zbog aktuelnih konflikta na Bliskom i Srednjem istoku, u Siriji, zbog izbegličke krize, dnosa sa Rusijom, Brexita, zbog problema sa potpisivanjem Sporazuma o slobodnoj trgovini sa Kanadom CETA, sve to dominira u evropskoj javnosti, politici i diplomatiji. Evropska politika jedva drži korak sa svim tim krizama.
Očigledno je da će transformacioni procesi koji su počeli devedesetih godina trajati mnogo duže nego što smo mislili, jer su stare, autoritarne strukture, korupcija i nacionalizam dublje ukorenjeni, nego što mo mislili. U početku smo imali prevelika očekivanja, dok sada ima premalo volje da se angažujemo u zemljama koje apliciraju za članstvo sve dok je situacija u njima manje više stabilna. Prioritet u EU je da samo, zaboga, ne dođe do nekih novih kriza i konflikata.