U čeljustima nacionalnog ponosa i građanske (ne)poslušnosti – homofobija u Srbiji

U čeljustima nacionalnog ponosa i građanske (ne)poslušnosti – homofobija u Srbiji

Nakon promene vlasti 2000. godine u Srbiji se velika pažnja posvećuje ljudskim pravima, uključujući i LGBTIQ prava. Ovaj članak nastoji da pruži pregled njihovog ponekad paradoksalnog razvoja koristeći se sporovima između državnih institucija i civilnog društva, koji su od posebnog značaja za LGBTIQ pokret, odnosno pričom o paradama ponosa.

Novija istorija homofobije u Srbiji neposredno je povezana s planiranjem, najavom i održavanjem parada ponosa. I zaista, do sada su u Srbiji održana samo tri Prajda: prvi 2010, i drugi i treći 2014, odnosno 2015. godine. Nakon nereda koje su organizovali nacionalisti i desničari protestujući protiv održavanja Parade ponosa najavljene 2009. godine, i u kojima je život izgubio i francuski fudbalski navijač Bris Taton − Parada nije zvanično otkazana, ali je odlukom tadašnjih vlasti iznenada potisnuta iz centra Beograda i time joj je uskraćena pažnja javnosti.1 Usled pritiska civilnog društva i međunarodne zajednice da odobri Paradu, srpski politički vrh se 2010. godine našao u neprilici. Održavanje Parade je odobreno, što je  rezultiralo nizom događaja koji je trebalo svetu da pokažu da većinska Srbija ne želi takvo javno demonstriranje prava LGBTI* osoba. Parada, održana 2010, pretvorila je Beograd u ratnu zonu − bande pretežno mladih muškaraca uništavale su delove centra grada, dok se oko 1.000 učesnika Parade – okruženih zaštitnim kordonom od hiljada policajaca i suočenih sa 6.000 mržnjom ispunjenih huligana – kao u kavezu, kretalo kroz mali i u tom trenutku jedini bezbedni deo centra grada. Nakon ovih događaja, potonje srpske vlade smatrale su opravdanim da zabrane svaku sledeću paradu. Zabrane su, uobičajeno, obrazlagane rizikom po javnu bezbednost. Međutim, vlade su zapravo odbijale da zaštite, za korpus ljudskih prava fundamentalno, pravo na demonstracije, pošto im se to nije činilo oportunim. To je potvrđeno i izjašnjavanjem Ustavnog suda Republike Srbije koji je dve izrečene odluke o zabrani Parade ponosa proglasio protivpravnim i protivustavnim.2

  1. Takozvana nulta Parada, tj. pokušaj prve Parade ponosa, dogodila se 2001, i završena je krvavim neredima na beogradskim ulicama.
  2. Ustavni sud Republike Srbije proglasio je obe zabrane – iz 2009. i 2011. – protivustavnim.

Vladajuće partije su se iz oportunističkih razloga odlučile za negovanje dobrih odnosa s desničarskim i homofobnim grupama spremnim na nasilje, a u inostranstvu su zabranu narednih parada predstavile kao sprečavanje nereda i uništavanja javne i lične imovine. Različite vlade koje su činili socijaldemokrate, socijalisti i nacionalisti, nikad se do sad nisu zalagale za suprotstavljanje, a pogotovo ne za borbu protiv ovih pojava mržnje usmerenih protiv ljudskih prava. Tako je 2010. godine tadašnji gradonačelnik Beograda materijalnu štetu na beogradskim ulicama opisao sledećim rečima: „Ako želite Paradu ponosa, tako nešto će se dogoditi.“ Vlasti su odgovornost pripisale LGBTI* zajednici i istovremeno nastojale da steknu uvažavanje onih koji su samo održavali javni red i mir, kao i da se na svaki drugi način oslobode krivice.

Parada ponosa iz 2010, kao i ona iz 2014. godine, s pravom su stekle nadimak „državne parade“. Vlada je signalizirala da se nalazi pod snažnim pritiskom „Evropljana“ koji Srbiju „ucenjuju“ da zaštiti ljudsko pravo na demonstracije, i da bi u suprotnom moglo doći do poteškoća kada je reč o približavanju Srbije EU. Tako je srpska država sebe predstavljala kao istinsku žrtvu tih „drugih“, tih Evropljana. Vlasti sasvim otvoreno pokazuju svoju nevoljnost da svima garantuju ustavna prava, odnosno koliko malo drže do poštovanja evropskih vrednosti, tzv. civilizacijskih tekovina koja se od njih zahteva. Nekoliko dana pre nego što je zabranjena i Parada ponosa 2013. godine, tadašnji premijer Srbije, socijalista Ivica Dačić na pitanje da li će on sâm ići na Paradu, odgovorio je na sledeći način: „Znam da je ustavno pravo da se izražava različitost, ali moje je pravo da ne idem na to. Ne treba ulaziti u drugu krajnost i dodvoravati se njima. Treba li da postanem gej da bi to bilo proevropski?“3 Pitanje Parade ponosa je, dakle, nametnuta, uvezena „normalnost“ drugih s kojima Srbija manje-više ne želi da ima posla. Činjenica da se radi o pravima građana/građanki ove države pritom ne igra nikakvu ulogu. Oni bivaju lišeni građanskih prava verbalno i praktično – zabranom demonstriranja ili primoravanjem da se kreću između čekića policijskih kordona i nakovnja mržnjom opijenih huligana, zato što ne otelotvoruju nacionalnu „normalnost“.

Ponašanje vlade je ohrabrilo i osnažilo homofobne aktere u zemlji. Malobrojni počinioci nasilja koji su uopšte snosili krivičnu odgovornost, osuđeni su na veoma niske kazne. Spisak nezadovoljnih, siromašnih i frustriranih ljudi u Srbiji je dugačak, a danas ga čini više generacija koje se osećaju uskraćenim sopstvenog života i ispunjene svakodnevice. Ti ljudi neće izaći na ulicu, ali će podržati vlast u njenoj borbi za srpsku „normalnost“, iako oni sami jedva sastavljaju kraj s krajem. Međutim, najvidljiviji homofobni akteri su bezobzirni mladi muškarci koji najčešće bivaju eufemistički nazivani huliganima.

  1.  http://www.youtube.com/watch?v=AiNMxrp-8kA. Poslednji put pregledano u martu 2014.

Ključno pitanje na ovu temu postavila je 2014. godine direktorka Autonomnog ženskog centra Slobodanka Macanović prilikom javnog slušanja u srpskom parlamentu: Kako je država dopustila da broj nasilnih huligana poraste sa 700, tokom prve Parade ponosa 2001, na 7.000?

Beogradska LGBTI* zajednica se 2001. godine prvi put odlučila da izađe na ulicu. Naivno se pomislilo da bi trenutak završetka rata i obaranja Miloševićeve diktature u oktobru 2000. morao predstavljati i društvenu promenu. U najgorem slučaju računali su s tim da će biti gađani jajima. Međutim, taj pokušaj završio se ekstremnim nasiljem. Tada je počelo novo vanredno stanje, novi rat, rat u sopstvenom dvorištu, koji traje do danas. Od tada najveći problem predstavlja činjenica da se ratni diskurs nastao devedesetih godina, odnosno ratište iz nekadašnjih jugoslovenskih republika, preselio na domaći teren. Taj dugogodišnji ratni diskurs ostavio je svoje tragove i ukazao na tačnost onoga što Žene u crnom na ulici ponavljaju već više od 25 godina − Mir nije samo odsustvo rata. Rat se nastavlja, pre svega kroz radikalni nacionalizam koji je u svakom trenutku spreman na oduzimanje statusa građanina/građanke, pa i nasilnim putem; on se nastavlja u vidu normalizacije nasilja u svakodnevnom životu i povratka patrijarhalnim normama „dobre porodice“. U takvom režimu ljudi se olako nazivaju izdajnicima/izdajnicama – dakle, svi oni koji se iz najrazličitijih razloga ne uklapaju u okvire nacionalističke uloge žrtve.

Današnja Srbija je posledica višedecenijskog nacionalističko-patrijarhalnog ratničkog diskursa čiji se povratni efekat sastoji od neumerene fašizacije društva, gde je drugost nepoželjna i ne trpi se bilo koji vid različitosti. Baš kao što su devedesetih godina feministkinje nazivane hrvatskim, albanskim i inim vešticama i izdajnicama, to su, počev od dvehiljadite, pripadnici kvir zajednice.

Uz fašizaciju društva ide i „skrivanje iza skuta Evropske unije“. Nosioci vlasti u Srbiji uvek iznova objašnjavaju da LGBTI* osobe treba nekako tolerisati jer to spada u uslove za pristup EU. Većina političara/političarki koristi tzv. „tranzitologiju“ za opravdavanje sopstvene neodgovornosti – za porast nasilja muškaraca nad ženama, porast broja mladih muškaraca ispunjenih mržnjom i spremnih na nasilje, kao i drugih socijalnih problema. Istovremeno, oni podržavaju konzervativnu i desničarsku omladinu kao čuvare/čuvarke tradicije i pokret koji kritikuje globalizaciju,4 i u tome imaju i podršku Srpske pravoslavne crkve koja nastupa kao protivnik (zapadnih) NVO. U okviru sukoba oko ljudskih prava, LGBTI* prava se iz evropske perspektive nazadnog Istoka bez izuzetka osuđuju kao ekstreman oblik evropeizacije.

  1. Na antizapadni diskurs u Srbiji pre svega su uticali međunarodni embargo tokom devedesetih godina prošlog veka, NATO bombardovanje 1999. i politika EU prema Kosovu. Kahlina, Katja (2013): Contested terrain of Sexual Citizenship: EU accession and the changing position of sexual minorities in the post-Yugoslav context. Working Paper (Sporno područje seksualnog građanstva: pristupanje EU i izmenjen položaj seksualnih manjina u postjugoslovenskom kontekstu. Radni materijal) 2013/33, CITSEE, Edinburgh. s. 11.

Pri tome, i Zapad, EU i njene države članice, nisu bez krivice kad predstavljaju demokratizaciju kao neku vrstu popravnog dečjeg obrazovanja kojim se zaostala zemlja mora osloboditi svoje represivne prošlosti.5 Tako se pruža prilika vlastima da sebe predstave kao žrtvu, a Srbiju kao zemlju koja se s pravom oseća uvređenom od strane Zapada. Na taj način se nosioci vlasti s građanima/građankama igraju štapa i šargarepe, podvlačeći da EU za prijem Srbije u zapadnu zajednicu zahteva stvari koje većini srpskog stanovništva nisu „prirodne“; ili, rečima bivšeg premijera Srbije: „Samo zato što ispunjavamo zahteve EU koji se tiču stabilizacije, harmonizacije i drugih sporazuma, to ni izbliza ne znači da ćemo dopustiti da nas kolonizuju homoseksualci.“ Rat još uvek nije završen, on je na domaćem terenu.

U toj zoni između Evrope i nacionalističkog formiranja i normiranja razvija se civilno društvo u Srbiji, uključujući i LGBTI* pokret s korenima u feminističkom pokretu, ili rečima Žena u crnom − civilno društvo „neposlušnih”. Posle 20 dugih godina otvorene borbe, neheteroseksualnom delu srpskog društva otvara se pitanje uspeha i učinka LGBTI* zajednice. Da li zaista Parada ponosa koju, kako se čini, vlasti počev od 2014. godine kontinuirano tolerišu, predstavlja dokaz uspeha ove borbe? Treba li činjenicu da će se 20. septembra 2015. na beogradskim ulicama održati dve parade6 posmatrati kao uspeh? Koliko bi produktivne, a koliko subverzivne mogle biti neusklađenosti unutar kvir zajednice, i za koga?

Borba za parade ponosa i za etabliranje tradicije takvih parada treba da označi veliku prelomnu tačku izlaska izvan tzv. sopstvena četiri zida (coming out), i ureže se u javno pamćenje. Parade nastoje da prevaziđu nevidljivost i javno ignorisanje jedne grupe ljudi koji odudaraju od norme. Ali, dokle god se parade javljaju kao demonstracija prava i zahteva posebnih grupa, njihovo značenje za neheteroseksualce i njihov svakodnevni život neće biti shvaćeno i ostvareno.

  1.  Veza između postkomunističke tranzicije i novouspostavljene demokratije na postkomunističkom Istoku pretvorila se u metaforu za maloletnike ili decu: Odgoj u pravcu demokratije; demokratija kojoj su i dalje potrebne pelene, koja raste i sazreva i koja je možda još uvek u dečijim cipelama; demokratija koja boluje od dečijih bolesti, itd. Buden, Boris (2009): Zone des Übergangs. Vom Ende des Postkommunismus. (Prelazna zona. O kraju postkomunizma) Suhrkamp Verlag, F. a. M. str. 34−51, ovde s. 34.
  2. Nezadovoljna, između ostalog, pravnim položajem trans* osoba, ova grupa je odlučila da istog dana održi odvojeni protestni skup

Odlučujuće pitanje je, zapravo, da li će se ovo društvo, pre svega, otvoriti i razviti drugačije, post-nacionalističko razumevanje normi, umesto što će se pod pritiskom EU donositi pozitivni zakoni i tolerisati parade. Tada bi, kroz parade, postalo vidljivo da se LGBTI* zajednica s ostalim društvenim grupama zajednički bori protiv homofobije, mržnje i nasilja na paradama, ali i u preduzećima, lekarskim ordinacijama, u pošti i na ulici. Borba za ljudska prava ne sme ostati specifikum nevladinih organizacija, i ne sme biti od strane javnosti doživljavana kao isključiv zadatak i time služiti konsolidaciji ekskluzije, već je građani/građanke moraju shvatati kao opšti interes.

U Srbiji će morati da prođe još dosta vremena pre nego što borba protiv homofobije, ali i protiv ksenofobije, rasizma i, uopšte, za ljudsko dostojanstvo i ljudska prava, prestane da bude smatrana izumom koji je uvezen i nametnut sa Zapada. Upravo su i protekli meseci pokazali da veliki broj ljudi pokušava da se spase iz tonućeg broda nacionalizma i siromaštva, i da je ne samo Srbija veoma udaljena od osnovnog konsenzusa zapisanog u članu 1 nemačkog Ustava: ljudsko dostojanstvo je neprikosnoveno.

Članak je prvobitno objavljen u Biltenu za angažman i participaciju u Evropi- Savezna mreža za građanski angažman (BBE) http://www.b-b-e.de/fileadmin/inhalte/aktuelles/2015/09/enl-9-copic-gastbeitrag.pdf

 

 

 

 

 

0 Comments

Dodajte nov komentar

Dodajte nov komentar