Kako dalje u Grčkoj?

Kako dalje u Grčkoj?

Creator: Dimitris Alexakis. Creative Commons License LogoOva slika je pod Creative Commons License licencom

Izjašnjavanje grčkih birača na izborima bilo je jasnije nego što se to očekivalo. Dodelili su novi mandat Aleksisu Ciprasu i njegovom sada manje radikalnom levičarskom savezu (Siriza). Povratak starim partijama, Novoj demokratiji (ND) i socijaldemokratskom PASOK-u, nakon 40 godina rušilačke klijentelističke politike i loše uprave, nije im se činio obećavajućim. Ciprasova vlada na unutrašnjem planu još nije pokazala šta može. Samo je pokazala da se može boriti u inostranstvu. Sada bi trebalo da počne s vladanjem. To je uspešno formulisano izbornim sloganom Sirize „Dobijamo sutra“. Pri tome, „sutra“ se ne može „dobiti“ sa starim partijama. Na to cilja i podnaslov na Sirizinim predizbornim plakatima: „Počistimo staro“. Građanke i građani žele stabilnu vladu koja se hvata u koštac s problemima, očekujući da će Ciprasova vlada teret politike štednje koju su joj nametnuli međunarodni kreditori raspodeliti pravičnije i socijalno pravednije nego što su to činile prethodne vlade u periodu između 2008. i 2015. godine. A pre svega žele da se ponovo pokrene privreda i da pronađu posao.

 

Stabilna vlada?

Nova vlada počiva na prijateljstvu dvojice muškaraca. Aleksis Cipras i šef desničarsko-populističke Nezavisne partije Grka (ANEL) Panos Kamenos opet su se jedan drugom zakleli na vernost. To je koalicija na osnovu stiska ruke, bez koalicionog ugovora, unutarpartijske debate i glasanja. Tokom proteklih meseci Kamenos i njegovi poslanici podržavali su Aleksisa Ciprasa u svakom koraku – uključujući i zaokret od 180 stepeni nakon referenduma koji je, nakon memoranduma iz 2010. i 2012, sada doveo i do trećeg memoranduma s međunarodnim kreditorima. Tu i tamo, Kamenos i ANEL zaurlaju nacionalističke, pa čak i antisemitske poruke. Međutim, u osnovi su zainteresovani samo za učešće u vlasti, te su stoga bezopasni.

Drugi partner u vladi su grčki Ekolozi-Zeleni. Oni ni na ovim izborima nisu nastupili kao nezavisna formacija, već su pozvali birače da podrže Sirizu. Nekoliko predstavnika Zelenih bili su kandidati na listi Sirize. U vidu nagrade za svoju vernost i predizbornu pomoć dobijenu iz redova parlamentarne grupe Evropske zelene partije, Zelenima je ponovo dato jedno mesto u Sirizinoj parlamentarnoj grupi. Takođe, njihov portparol Janis Cironis ponovo je imenovan za zamenika ministra u Ministarstvu za zaštitu životne sredine i energetiku. S ove strateške pozicije u vladi, oni će pokušati da ojačaju ekološki profil vladine politike i izmene Sirizino snažno etatističko držanje u korist emancipatorske socijalne politike koja se pre svega zalaže za socijalne i ekonomske snage s one strane tržišta i države. To neće biti jednostavno budući da široki delovi Sirize zastupaju suprotstavljene stavove upravo u političkim sferama od značaja za Zelene, kao što su energetska politika, napuštanje mrkog uglja, prelazak na obnovljive izvore energije ili razvoj sektora socijalne ekonomije. Barem za sada, većina u Sirizi zalaže se za očuvanje državnog monopola nad mrkim ugljem, podržavljenu energetsku industriju i, uopšte, preduzeća pod državnom kontrolom. U tom smislu ostaje otvoreno pitanje hoće li učešće Zelenih u vladi dovesti i do Sirizinog zaokreta u pravcu inovativnije politike.

Ostaje i pitanje koliko će nova vlada biti stabilna. Treći memorandum detaljno navodi naredne korake, u velikoj meri ograničava njihov manevarski prostor prilikom donošenja odluka i pruža telima međunarodnih kreditora široka prava kontrole i finansijska sredstva pritiska. Ponovno osvajanje slobode odlučivanja – desni populisti je nazivaju „nezavisnošću“, a Siriza „demokratijom“ – predstavljalo je zajednički cilj njihove koalicije u januaru ove godine. Od toga nije mnogo ostalo. Nova vlada koja se sastoji od 46 ministara, zamenika ministara i državnih sekretara, a među njima samo pet žena na položaju zamenica ministara, zadovoljila je EU pošto su važna mesta u oblasti privrede i finansija zauzeli muškarci koji važe za pouzdane i kompetentne. Oni bi sada trebalo hitro – kako se to kaže u žargonu EU – da urade svoje „domaće zadatke“. Stoga Janis Varufakis, Sirizin prvi, živopisni ministar finansija, drugim pobednikom izbora – pored Aleksisa Ciprasa – smatra Trojku, moćni organ kreditora iz Međunarodnog monetarnog fonda, Evropske centralne banke i Evropske komisije koji, zapravo, nikome ne polaže račune.

Međutim, utisak da je sprovođenje u delo dogovorenog jedini zadatak koji predstoji, mogao bi biti varljiv. Vlada možda nije toliko stabilna koliko se to čini – moglo bi doći do svađe oko razgraničenja političkog manevarskog prostora. Siriza je uspela da se otarasi unutarpartijske radikalne opozicije koja je zagovarala kurs izlaska iz evrozone ali nije prešla prag od 3%. Međutim, novoj poslaničkoj grupi Sirize koja ima 145 mandata pripada i „Grupa 53“, skupina poslanika i članova vlade i partije, čiji je član dosadašnji ministar finansija Euklid Cakalotos, koji je na tom položaju i u novoj vladi. Ova grupa je juna prošle godine u javnom saopštenju kritikovala tada nagovešteni politički zaokret šefa vlade i partije, smatrajući ga razlazom sa socijalnim pokretima i pozivajući ga da očuva „levi karakter“ partije. Ali ova grupa se od tada više nije javljala za reč, dok je Aleksis Cipras iz izbora izašao jači i trenutno je neprikosnoven u svojoj partiji.

 

Međutim, drugo je pitanje kako će se Siriza – kao partija i parlamentarna grupa – odnositi prema predstojećim izjašnjavanjima o reformi radnog prava i ograničavanju sindikalnih prava, otvaranju tržišta i profesija, povećavanju poreza i drugih dažbina, reformi penzijskog sistema, smanjivanju socijalnih davanja u cilju postizanja primarnog suficita i, pre svega, privatizaciji državnih preduzeća. Vladajuća većina koju čini 155 (od ukupno 300) poslanika, mogla bi se ubrzo pokazati krhkom. A ovog puta ne treba očekivati podršku proevropske opozicije. Ona je sa svojom ponudom o formiranju široke vladajuće većine doživela izborni poraz. Nova demokratija, PASOK i levičarsko-liberalna partija Potami (Reka) od sada pa nadalje će nastojati da izoštravaju svoj opozicioni profil i ne vide svoj zadatak u tome da vladi pomažu upravo u kritičnim situacijama, kao što je to bio slučaj u prethodnom mandatu kada je trebalo donositi naročito nepopularne odluke.

 

Političko razočaranje i zabluda

U Grčkoj je učešće na izborima obavezno. Uprkos tome, samo 57 odsto biračkog tela je izašlo na birališta. Ova istorijski niska izlaznost može imati ekonomsku pozadinu. Tako je možda mnogima, u šestoj godini krize, bilo preskupo da otputuju do rodnog mesta gde su registrovani i obavezni da glasaju. Oni koji žive u inostranstvu moraju doputovati u domovinu jer im nije dopušteno da glasaju u grčkim konzulatima i ambasadama, a glasanje poštom ne postoji. U poređenju s julskim referendumom koji se doimao kao istinsko odlučivanje, 1,6 miliona ljudi se uzdržalo i na taj način lišilo učešća u formiranju demokratske izborne volje.

Sirizina izborna pobeda može delovati kao taktički uspeh njenog šefa, ali ostaje gorak ukus u ustima. Naime, uzdržavanje od iskazivanja demokratske izborne volje predstavlja i izraz dubokog razočaranja usled očigledne nedelotvornosti prethodnih izbornih odluka – velikim emocijama i očekivanjima nošenih januarskih izbora i oduševljeno pozdravljenog referenduma koji je održan jula ove godine. Tokom predizborne kampanje Aleksis Cipras predstavio je sebe i Grčku kao žrtve moći i osvetoljubivosti svojih političkih protivnika u Evrogrupi. Time je želeo da pripiše moćnicima odgovornost za razočaranje koje vlada u zemlji. To je, međutim, samo delimično tačno. Naime, razočaranje počiva i na zabludi. Aleksis Cipras i njegov ministar finansija od samog početka su vodili zemlju u bezizlaznu situaciju time što su je držali u evrozoni koju su pak istovremeno želeli da zamene, u duhu grčkog nacionalnog votuma, drugom finansijskom politikom. Do kraja nisu hteli da priznaju da je smisao evrozone upravo u samoograničavanju nacionalne monetarne i finansijske politike u kojoj bi prednost nad nacionalnim demokratskim samoopredeljenjem trebalo da ima pouzdano plaćanje kamata i pridržavanje rejtinga i pravila finansijskih tržišta. Kada je reč o političko-ekonomskoj pozadini neuspeha njegove politike, stari-novi šef vlade i dalje je svojim biračima dužan da pruži bilo kakvo objašnjenje. Umesto toga, služio se praznom retorikom o junačkoj borbi i žrtvi koja bi pre mogla dati vetar u leđa resantimanu i antievropskim snagama.

On sâm je iz iskustava proteklih meseci ipak izvukao jednu pouku: sebe više ne vidi kao radikalnog socijalistu već kao novog Fransoa Miterana koji se nakon potpunog zaokreta od svojih socijalističkih obećanja usmerio ka politici štednje i finansijskim tržištima – i koji je uprkos tome zadržao kontrolu nad svojom partijom i ponovo pobedio na izborima. Aleksis Cipras želi da preuzme odgovornost za svoj izborni uspeh i da svoju socijalističku partiju preobrazi u reformističku partiju koja će da deluje i ostvari ostvarivo. U tome leži možda i poslednja šansa za Grčku.

 

Šta da se radi – i zašto bi moglo da uspe

Već u narednim nedeljama nova grčka vlada mora preduzeti neke ključne mere. Mora se usvojiti rebalans budžeta i predstaviti nacrt budžeta za 2016. godinu. Tome se pridodaje i projekcija srednjoročnog finansijskog plana za period 2016-2019. pri čemu debata u grčkom parlamentu igra samo sporednu ulogu. Politički odlučujući faktor je usaglašavanje s Trojkom, tj. Kvadrigom, kako se ovo nadzorno telo naziva otkako je Evropski mehanizam za stabilnost pristupio krugu kreditora. Naime, od njihove odluke zavisi hoće li biti isplaćena sledeća tranša dogovorenih kredita. Ona je namenjena za finansiranje dokapitalizacije banaka čime će početi proces ukidanja kontrole nad tokovima kapitala što je predstavljalo najveću prepreku ponovnom oživljavanju privrede. Istovremeno, kontrolori će od kraja oktobra nadgledati da li su do tada dogovorene zakonodavne mere donete i administrativno aktivirane, tj. sprovedene. U dugoročnije projekte spada i gigantski socijalno-politički zadatak reforme grčkog penzijskog sistema koji je u svom trenutnom obliku preopterećen, suviše složen i nemoguće je finansirati ga. Da bi ga se oslobodilo tereta brojnih prevremenih penzionisanja, mora se izgraditi osnovno socijalno osiguranje koje će ljude učiniti nezavisnim od svojih porodica i klijentelističkog sistema. Pored toga, treba sprovesti čitav niz drugih mera koje se protive svakom ekonomskom rezonu – ekstremno visoke stoprocentne poreske akontacije za preduzeća, veoma visoki državni primarni suficiti u iznosu do 3,5 odsto u narednim godinama koji se mogu finansirati samo kroz oštra smanjenja izdataka ili pljačkanjem srednjeg sloja, i koji će voditi u recesiju. Takođe, obim planiranih privatizacija i prihodi od njih su krajnje nerealistični.

Tu mora doći do promena. I do njih će, po svemu sudeći, i doći, kao i do uvek iznova zahtevanog smanjivanja dugova. Tokom dugih godina krize evra prećutno su otklonjene neke od konstrukcijskih grešaka ove valute. Milionskim programom otkupa državnih obveznica, Evropska centralna banka (ECB) van snage je stavila dva osnovna pravila Ugovora iz Mastrihta na kojima počiva evro: sada postoji monetarno državno finansiranje, kao i ozajedničavanje dugova u znatnom obimu. U praksi se pokazalo da državni dugovi nikada više ne moraju biti vraćeni već samo odloženi, na kooperativan i predvidiv način, odnosno zamenjeni novim kreditima koje ECB stavlja na raspolaganje zaobilaznim putem sekundarnih tržišta. Preduslov za to je da obaveze proistekle iz dugova imaju prednost u odnosu na sva druga privredna i socijalna potraživanja na nacionalnom nivou. Dugovi se moraju pravovremeno otplaćivati, a kamate redovno plaćati. Ukoliko se to osigura, dotoku svežeg novca u principu više ništa ne stoji na putu.

Naravno, u principu. Grčka sada mora još samo da dobije pristup programu otkupa Evropske centralne banke. Odlučujući preduslov za to trebalo bi da bude uspešna ocena nadzornog tela kreditora. Pošto su fiskalno-politički ciljevi memoranduma u delovima potpuno nerealistični i štetni, ovde ne može biti reči o egzaktnom sprovođenju. Mnogo je važnije pitanje da li će nova vlada započeti modernizaciju javnog sektora i postići obećano u oblastima tržišta rada i podsticanja investicija, penzija, napuštanja klijentelističke privrede i – s tim tesno povezane – privatizacije. U tom slučaju će one snage koje, poput nemačke savezne kancelarke Angele Merkel, žele da očuvaju evrozonu po svaku cenu („Ako propadne evro, propašće i Evropa“) prihvatiti odstupanja od budžetskih ciljeva. ECB će primiti Grčku u svoj program i otkupljivati grčke državne obveznice. Kamate u Grčkoj moći će da padaju, a privatni krediti bi ponovo mogli biti odobravani. Evrokriza je pokazala da su strukturne i institucionalne reforme važnije od pridržavanja budžetskih ograničenja. Prezaduženost Grčke se predstavlja u novom svetlu. Ona je veoma visoka, kao i japanski dug, ali ju je, pod preduslovom kontinuiranih mogućnosti refinansiranja, moguće prevazići.

Međutim, u evrozoni postoje i suprotstavljene snage, među njima i ministar finansija Nemačke Šojble i nekoliko severnoevropskih članica evrozone. Šojble ne želi prosto da održi evrozonu, a pogotovo ne po „svaku cenu“, već da je dalje razvija u zonu privredno i institucionalno homogenih zemalja – u, kako bi ekonomisti rekli, „idealan monetarni prostor“. Grčka, kao i mnoge druge članice EU i zemlje koje to tek žele da postanu su, po njegovom mišljenju, u ovoj zoni do daljnjeg na dobitku. Za nemačkog ministra finansija „Grexit“, uključujući i otpis dugova, ostaje na dnevnom redu. Izveštajem četiri predsednika (Evropske komisije, Saveta Evrope, Evropske centralne banke, Evropskog parlamenta) „Zaokružiti evropsku privrednu i monetarnu uniju“ već se reagovalo na njegove planove. Predsednici žele da ograniče centrifugalne sile i izbegnu izlazak pojedinih zemalja iz evrozone. Stoga članicama evrozone predlažu diferencijaciju između onih na periferiji i jezgra članica koje se, na čelu s Nemačkom, pridržavaju odbrane kriterija jednog „idealnog monetarnog prostora“ i mogu napredovati u daljoj integraciji. One, dakle, unekoliko slede Šojbleove zahteve, upravo radi sprečavanja istupanja jedne od zemalja iz zajedničke valute.

Pravac kojim će krenuti EU i evrozona u krajnjoj liniji će zavisiti i od političko-diplomatske spretnosti nove grčke vlade. Ukoliko ona nastavi sa snažnom retorikom konfrontacije s EU i, posebno, Nemačkom, to će otežati saveznoj kancelarki i Evropskoj uniji činjenje fiskalno-političkih ustupaka. Savezna kancelarka mora s nečim izaći pred nemački Bundestag ne bi li on nastavio da podržava njenu politiku. Po ovom pitanju parlamentarna većina CDU/CSU sklonija je podršci Šojbleu, koji dobro zna da Grčka ne može da se pridržava uslova memoranduma i da nove odluke predstoje. Aleksis Cipras mora odlučiti da li će se osloniti na saveznu kancelarku i njenu spremnost na kompromise ili na daleko fundamentalnije planove nemačkog ministra finansija.

S nemačkog preveo Milan Bogdanović

originalni tekst na nemačkom možete naći ovde.

0 Comments

Dodajte nov komentar

Dodajte nov komentar