Izgubljeno u tranziciji

Izgubljeno u tranziciji

Situacija u nezavisnim medijima u Jugoistočnoj Evropi znatno se pogoršala u poslednjim godinama.. Creator: Fondacija Hajnrih Bel, kancelarija u Beogradu.. Creative Commons License LogoOva slika je pod Creative Commons License licencom

Na panel-diskusiji „Medijska (ne)sloboda u Jugoistočnoj Evropi“ novinari i novinarke iz Bugarske, Bosne, sa Kosova, iz Makedonije, Crne Gore i Srbije podvukli su crni bilans stanja medija u svojim zemljama.

 

Tema panel-diskusije održane 9. juna 2015. u prostorijama Fondacije Hajnrih Bel u centu Berlina bilo je stanje medija na Zapadnom Balkanu i značaj slobodne reči za evropske integracije tih zemalja. „Ovaj region je u protekle dve-tri godine bio u senci nemačke i evropske pažnje“, smatra Valter Kaufman (Walter Kaufmann), načelnik ogranka Fondacije Hajnrih Bel za Istočnu i Jugoistočnu Evropu.

Razvoj događaja u Istočnoj Evropi, prvenstveno rusko-ukrajinska kriza, iziskuje veliki deo resursa koji Fondaciji stoje na raspolaganju. Upravo zbog toga je svesno doneta odluka da se pažnja ponovo usmeri na Zapadni Balkan – jer tamo je u međuvremenu stanje u nezavisnim, kritičnim medijima već postalo veoma zabrinjavajuće.

„Novinarke i novinari koji se bave spregom politike, privrede i kriminala dobijaju fizičke pretnje. To dovodi u pitanje koncept o sprovođenju evropskog mirovnog poretka u Jugoistočno Evropi“, kaže Kaufman. To važi i za učvršćenje kvazi-autoritarnih režima, koji veoma dobro umeju da zadovolje propisane scenarije Evropske unije takoreći kao imitaciju, a da istovremeno učvršćuju i šire temelje vlastite moći na nedemokratski način.

„To je spona sa velikom temom kojom se bavimo u vezi sa Istočnom Evropom“, objašnjava Kaufman. „Koji model je danas na Zapadnom Balkanu jači – pravna država sa podelom moći i liberalnom demokratijom? Ili modeli koji seže od Turske Redžepa Tajipa Erdogana, preko Mađarske Viktora Orbana, pa sve do Rusije Vladimira Putina?“

Gernot Erler, predsednik suorganizatora panela Društvo za Jugoistočnu Evropu, stavio je u pozdravnom obraćanju do znanja da su se sve zemlje Zapadnog Balkana odlučile za put u Evropsku uniju. Da bi taj put bio uspešan, on podrazumeva i dubokosežnu i dugoročnu političku i društvenu transformaciju.

Cilj je jačanje demokratije, slobode, vladavine prava i blagostanja. Uz to ide i poštovanje slobode mišljenja, izražavanja i medija – „jer je slobodna medijska sfera nezaobilazan element u procesu formiranja demokratskog razmišljanja“, kaže Erler.

„Svi znamo da situacija u kojoj se nalaze mediji u zemljama Zapadnog Balkana nije jednostavna. Uzrok tome nije svemoćni državni cenzor, deo celokupne slike jeste i nepovoljna ekonomska situacija brojnih medija, što ih čini podložnim političkim uticajima. Tome treba dodati i netransparentnu strukturu medijskih koncerna i tržišta oglašavanja.“

U nekim zemljama regiona napadi na novinare i njihovu imovinu u međuvremenu su postali svakodnevni. S obzirom na to je kako autorima tako i izdavačima teško da ne podlegnu autocenzuri. I profesionalne standarde bi trebalo popraviti: „Često pripadnost ima prednost u odnosu na solidnost, širenje neproverenih glasina u odnosu na temeljno istraživanje.“ Da bi se to stanje promenilo, na potezu je prvenstveno politika, „vlade i parlamenti – ali i sami novinari, urednici i izdavači“. 

Nema cenkanja sa ustavnim pravima!

Erler izričito negira da bi Evropska unija, s obzirom na novu geostratešku konkurenciju u vidu Putinove Rusije, bila spremna da u pregovorima o pridruživanju sa zemljama Zapadnog Balkana popusti po pitanju fundamentalnih vrednosti: „Bez obzira na sve trenutne turbulencije u svetskoj politici neće biti cenkanja – niti kad je reč o vladavini prava niti oko demokratskog vođenja vlade niti oko ustavnih prava.“

Evropska unija jeste i ostaje pre svega zajednica zasnovana na vrednostima. Deo njenih nezaobilaznih temelja čine poštovanje ustavnih sloboda i građanskih prava, kao i prava medija i slobode izražavanja. Bez njih proces pridruživanja ne može biti uspešan niti može postojati uspešna Evropa.

Zbog toga se Savezna vlada i njeni partneri u EU kontinuirano zalažu za poštovanje uslova za prijem – „i, ili upravo, kada su u pitanju vlade država o kojima danas govorimo“, kaže Erler. Nemačka, Evropa i partneri na licu mesta to ne vide kao mešanje, već kao podršku proscu transformacije koji vlade i građani i sami žele.

Zatim je Tobijas Flesenkemper (Tobias Flessenkemper), takođe član Društva za Jugoistočnu Evropu, otvorio prvi panel ove neobično duge manifestacije, čija su tema bile sličnosti i razlike među tim zemljama. Stoga je moderator zamolio goste da u kratkim crtama izlože kako oni vide situaciju u svojoj zemlji.

Agron Bajrami, glavni urednik dnevnih novina Koha Ditore, na početku je napomenuo kako je važno da se o temi slobode medija diskutuje u trenutku kada je Zapadni Balkan nestao sa radara brojnih odlučujući političkih činilaca – ne samo u Nemačkoj nego i na celom Zapadu.

Za to vreme se stanje nezavisnih medija tokom proteklih godina nije poboljšalo, nego se umnogome pogoršalo. Bajrami navodi tri stavke o situaciji na Kosovu, od koji je samo jedna specifična za tu zemlju: „Kao prvo, sloboda govora postoji. Pitanje je šta će se desiti kada neko tu slobodu i iskoristi.“

Mediji kakav je Koha Ditore kao najuticajniji nezavisni list u zemlji, koji su dovoljno profesionalni i hrabri da se bave temama poput ratnih zločina, korupcije ili sprege između organizovanog kriminala, političkih partija i funkcionera, primorani su da snose teške posledice: od pretnji preko napada pa sve do političkog i ekonomskog pritiska.

Istraživačko novinarstvo = nevolje

Kao drugo, istraživački način rada neminovno znači i sukob sa najjačim faktorom u zemlji: sa Vladom, koja je najveći poslodavac, najveći ulagač i najbogatija ustanova Kosova. „Većina medija to sebi ne može da priušti, jer to znači da ostaju bez prihoda i da bivaju diskreditovani kao lažovi, izdajnici ili nešto još gore.“

Većina medija doduše nije ni spremna da se pridržava profesionalnih standarda. Stranke i druge interesne grupe kontrolišu veliki broj medijskih kuća. Osim toga Vlada Kosova – kao što je slučaj u većini zemalja regiona – kontroliše javni medijski servis i koristi ga kao sredstvo propagande.

Okruženje u kom rade novinari na Kosovu Bajrami je nazvao „nedemokratskim“: „Mi nismo funkcionalna demokratija, naše institucije funkcionišu samo na papiru. Uticaj politike korumpirao je većinu državnih ustanova, koje bi zapravo trebalo da budu nezavisne – od sudova pa do nadzornih organa.“

Vlada i stranke ponašaju se kao je ma šta što urade njihova interna stvar. „One su, ako tako smem da kažem, neka vrsta Cosa Nostre. Mediji i javnost u potpunosti su isključeni. Nema transparentnosti, a samim tim ni predvidljivosti.“ I stranke su nedemokratske ustanove. Na internim izborima se manipuliše, stranački pioni prate stranačke vođe i tako stižu do vrha hijerarhije, dok kritičari bivaju izbačeni. Zasedanje stranke je savršeno pripremljen rijaliti program, gde se vođa redovno bez protivkandidata i uz skandiranje bira na čelo partije.

Evropska unija: oruđe elita

Za većinu političara – ne samo na Kosovu nego i na celom Zapadnom Balkanu – Evropska unija nije cilj nego oruđe. Niko se na bavi politikom da bi pozitivno uticao na stvarnost, već da bi stekao bogatstvo i moć. Mediji koji nisu spremni da slepo prihvate ono što im se kaže doživljavaju se kao neprijatelji.

Bajramijeva treća stavka jedina je u kojoj se situacija na Kosovu razlikuje od većine zemalja u regionu: „prisustvo brojnih međunarodnih organizacija, koje nisu samo diplomatski aktivne nego i do danas obavljaju izvršnu vlast, poput Misije vladavine prava Evropske unije, Euleksa“.

Nažalost međunarodno prisustvo nije stvorilo bolje okruženje za medije. I šesnaest godina nakon rata Kosovo nije demokratija. „Svakako da glavnu odgovornost za taj neuspeh snosimo sami“, kaže Bajrami. „Ali deo krivice snosi i Zapad, koji podržava našu korumpiranu i kriminalizovanu elitu.“

Međunarodna zajednica i Evropska unija odavno su demokratske principe, koje javno propagiraju, žrtvovale zarad očuvanja stabilnosti. Uz to su predstavnici Zapada i sami vršili pritisak na medije: „Nakon što je Koha Ditore otkrio korupcijski skandal u misiji Euleks, predstavnici Euleksa pretili su našim autorima.“

Leila Bičakčić vodi Centar za istraživačko novinarstvo u Bosni  Hercegovini, novinsku agenciju koja se od osnivanja 2004. godine bavi istraživačkim novinarstvom i pokušava da ovakav vid izveštavanja afirmiše u Bosni. CIN se finansira isključivo od donacija i stoga nema brojne finansijske poteškoće koje imaju drugi mediji u regionu. Osim toga, za Leilu Bičakčić situacija u Bosni veoma je slična onoj u susednim zemljama – naročito na Kosovu.

„I jedno i drugo su eksperimenti međunarodne zajednice. Ona je sveprisutna na svim nivoima, u Bosni već više od dvadeset godina, na Kosovu šesnaest. I iako su uvedeni svi mogući međunarodni standardi i konvencije, ni jedna ni druga zemlja ne funkcionišu“, smatra Bičakčić.

Specifično za stanje medija u Bosni jeste da se zemlja sastoji od dve etnički koncipirane upravne jedinice. Podela na dominantno muslimansko-hrvatsku „Federaciju Bosne i Hercegovine“ i „Republiku Srpsku“ još uvek je veoma osetna.

Pluralizam u medijima ne znači i raznovrsnost

S druge strane zbog te podele vlada neka vrsta medijskog pluralizma – iako se onda svodi samo na broj štampanih naslova: „U Bosni postoji 140 radio-stanica, 100 časopisa, 80 internet portala, 44 televizijske kuće, 10 privatnih dnevnih novina i 4 novinske agencije – daleko previše za 3,7 miliona stanovnika.“

Ali prvenstveno broj medija ne govori ništa o pluralizmu u načinu izveštavanja: „Naš medijski pluralizam ne doprinosi poboljšanju novinarskih standarda. Vlasnički odnosi su nejasni, lako se vidi koja partija vrši uticaj na koje medije. Koriste ih kao sredstvo za vršenje uticaja na građane.“

Tome treba dodati i marketinšku industriju, koja je u ovoj deindustrijalizovanoj, siromašnoj zemlji takođe pod stranačkom kontrolom. S obzirom na veoma niske honorare, novinari su prinuđeni da stalno imaju na umu kakve bi poledice kritičko izveštavanje moglo da ima po finansijsku situaciju njihovih poslodavaca. Pri tome je zakonski okvir za medije u Bosni, kao i na Kosovu, zapravo veoma dobar: „Zakoni su veoma liberalni, odgovaraju onima u Evropskoj uniji. Nažalost sprovođenje često ne funkcioniše. Pretnje novinarima, prismotra i prisluškivanje telefona svakodnevna su praksa.“

Na trenutnom Indeksu slobode medija Reportera bez granica Bosna se nalazi na 66. od 180 mesta, što je s obzirom na položaj u regionu dobro: jedino je članica Evropske unije Hrvatska bolje plasirana. „Ali na indeksu zloupotrebe nalazimo se uz Sijeru Leone, Haiti i Alžir.“ Željko Ivanović direktor je Vijesti, najvećih dnevnih novina u Crnoj Gori i sa 80.000 jedinstvenih poseta dnevno i najvećeg informativnog portala ove zemlje kandidata za članstvo u EU. „Sa ukupnim brojem stanovništva od 600.000 i rasprostranjenošću interneta ispod 60 procenata, to znači da svako ko ima internet barem jednom dnevno poseti našu stranicu. To je rezultat 25 godina napornog rada.“

Istorija Vijesti počela je devedesetih godina, „kada je Milo Đukanović, koji je još uvek premijer, zajedno sa moćnikom iz Srbije Slobodanom Miloševićem započinjao ratove i činio ratne zločine“. Redakcija tadašnjeg časopisa Monitor bila je protiv govora mržnje i rata – a za ljudska prava.

„Uz pomoć Evropske unije, evropskih država i SAD uspeli samo da izgradimo jako civilno društvo sa nevladinim organizacijama i nezavisnim medijima, koji su u doba diktature štitili društvo i pomagali mu da se razvije u mirnom pravcu, kojim smo krenuli devedesetih godina kada je Milošević svrgnut“, kaže Ivanović.

Tada je premijer Đukanović već krenuo u prozapadnom smeru. Paradoksalno je što se time stanje u medijima nije popravilo: mnoge od njih su privatizacijom preuzeli lokalni tajkuni ili međunarodna preduzeća, koje ne zanimaju profesionalni standardi i demokratija nego profit. Danas monopoli nastali na taj način slabe civilno društvo i gotovo da su uništili nezavisne medije.

„Demokratura“

„Tip demokratije koji danas vlada kod nas nazivamo demokraturom – kombinacijom demokratije i diktature.“ U takvim „mekim diktaturama“, poput Venecuele Uga Čaveza, Rusije Vladimira Putina, Mađarske Viktora Orbana ili Crne Gore Mila Đukanovića, vrh vlasti koristi ekonomski monopol, državni novac, kontrolu nad tajnim službama i drugim državnim institucijama kako bi uništio civilno društvo, nezavisne medije i svaku drugu alternativu njihovoj nekontrolisanoj moći.

Mediji na Zapadnom Balkanu su „lost in transition“, izgubljeni u tranziciji. U Bosni su časopis Dani ili pak dnevne novine Oslobođenje, koji su tokom i nakon rata igrali važnu ulogu, u vlasništvu lokalnih tajkuna. Najstariju televizijsku stanicu u Makedoniji premijer Niikola Gruevski zatvorio je pre nekoliko godina.

Istovremeno je i proces pridruživanja Evropskoj uniji stao. „Kada se ponovo pokrene i bude uspešan, i situacija će za 10 godina izgledati sasvim drugačije.“ Primer Hrvatske pokazuje da se tokom tog procesa ne samo Vlada nego i medijska scena normalizuju u evropskom smislu.

„Tako postoje još tri televizijske stanice koje emituju program širom zemlje i tri-četiri dnevna lista – na tržištu koje je 20 puta veće od crnogorskog. Promet oglasa obuhvata 200 miliona evra godišnje, a u Crnoj Gori deset. Kako u tako maloj zemlji da preživi sedam nacionalnih televizijskih stanica i četiri dnevne novine?“

Teška situacija za Evropu

U takvoj situaciji Evropska unija primorana je da balansira između političke stabilnosti i demokratskih standarda. „S jedne strane mora da podrži političare koji su u stanju da jedan kratak period garantuju stabilnost – a istovremeno da od njih zahteva da u potpunosti promene svoju monopolističku politiku i upravljanje Vladom usmereno na čisto očuvanje moći.“

Pri tome je ponašanje čelnika Evropske unije često paradoksalno. „Kažu da znaju kako je Đukanović korumpiran i povezan sa mafijom, ali ipak ne mogu da pomognu medijima jer su oni preduzeća i moraju preživeti na tržištu – pri tome tržišta tu ni nema!“

Umesto toga, Vlada dva dnevna lista finansira milionima godišnje. Zvanični vlasnici su tajkuni iz Malezije i iz Grčke, koji osim toga poseduju i hotele i druga preduzeća. Premijer se pobrinuo za to da od njih dobro zarađuju. Za uzvrat su mu prepustili novine – i uništili tržište od kog drugi mediji moraju da žive. Na televiziji je stanje isto.

„Na Indeksu slobode medija Crna Gora nalazi se na 114. mestu – posle Namibije i Zambije i malo ispred Makedonije. Tamo vlada sličan čelnik kao kod nas, isti je oblik demokrature. Makedonski Đukanović zove se Gruevski, na Kosovu Hašim Tači, u Srbiji Aleksandar Vučić… i tako dalje.“

Evropska unija u tim situacijama mora strpljivo da nastavi sa pregovorima – ali i da istovremeno bude svesna toga da za nekoliko godina u Crnoj Gori više neće postojati civilno društvo i nezavisni mediji ukoliko nastavi da žmuri pred postojećim problemima.

„Već danas nam mladi ljudi, kad vide kakvom smo pritisku izloženi, kažu: Vi ste ludi! Ne želimo da živimo kao vi i neprestano strahujemo!“ Takav život vodi novinarka iz Srbije Svetlana Lukić već skoro 25 godina. „Početkom devedesetih godina otpuštena sam sa državne srpske televizije kao neprijatelj i izdajnik Srbije“, kaže urednica nezavisnog internet portala Peščanik.

Otkaz zahvaljujući Vučiću

„Glavnu odgovornost za to snosi aktuelni premijer Vučić, koji je u to vreme sastavljao spiskove neprijatelja Srbije i kasnije postao Miloševićev ministar informisanja.“ Svetlana Lukić prešla je na beogradsku opozicionu radio-stanicu B92 – dok ta legendarna stanica pre nekoliko godina nije privatizovana i postala „sramota za novinarstvo“.

Zajedno sa još jednom koleginicom ponovo je počela iz početka. „Danas imamo tri, četiri saradnika, našu internet stranicu dnevno poseti 25.000 ljudi, snimamo svakodnevnu televizijsku emisiju koja se prikazuje na 15 stanica u Srbiji, Crnoj Gori, na Kosovu i u Bosni. Održati sve to u životu nije mali zalogaj za dve žene koje 50. godinu života posmatraju sa pogrešne strane.“

Sada, nakon svih godina pod Miloševićem i njegovim konzervativno-nacionalistički naslednikom Vojislavom Koštunicom, dve glavne urednice Peščanika prvi put pomišljaju na to da odustanu. Sadašnja Vlada pronašla je odličan metod za kontrolu medija i novinara.

„Mediji su veoma moćan instrument. Milošević je tim oruđem započeo rat, a današnja Vlada ga koristi kako bi kriminalizovala opoziciju, diskreditovala kritične intelektualce i širila laži. Vučić ili i Đukanović ne uništavaju medije zato što ih mrze – nego tako što ih koriste za uništenje svojih političkih protivnika.“

Svetlana Lukić nije sigurna ko se u regionu nalazi u najtežem položaju. „Izvesno je da mi u Srbiji imamo najviše medija, navodno 1.400, a svi su jedan gori od drugog. I taj haos je namerno napravljen.“ Uz to ide i što niko ne zna kome mediji pripadaju, kao što je slučaj sa Politikom, najvećim novinskim izdavačem u Srbiji.

„Jedan vlasnik je država, a drugi, veoma moćan, je poštansko sanduče u Moskvi. Ko se tamo zaista nalazi niko ne zna – ali svako zna da je ta osoba ili firma uložila 10 miliona evra. Evropska unija podržava zakone koji omogućavaju takav vid privatizacije. Koji normalan investitor bi kupio udeo u izdavačkoj kući ako ne zna kome pripada preostalih 40 ili 50 posto?“

Novinari u Srbiji suočeni su kako sa klasičnom cenzurom iz vremena socijalizma tako i sa metodama novih diktatora. „Njima kod Peščanika smetaju prvenstveno dve stvari: Finansijski ne zavisimo od njih, jer nas finansiraju švedski i nemački donatori, među kojima je i Fondacija Hajnrih Bel; i ne plašimo ih se.“ Zato se pritisak nužno vrše na neki drugi način.

Represija u zemlji kandidatu za članstvo u EU

„Naša internet stranica poslednje dve godine redovno padne kada objavimo tekst u kom se dokazuje da je doktorska teza ministra policije i desne ruke premijera Vučića plagijat. Isto se desi i narednog dana, nakon što dokažemo da je i gradonačelnik Beograda, Vučićeva leva ruka, varao u disertaciji.“

Ista stvar dogodila se i kada je Peščanik pisao o tome da direktor najvećeg privatnog univerziteta u Srbiji uopšte nije doktor nauka. I da na njegovom univerzitetu predaje polovina ministara u aktuelnoj Vladi – dok je druga polovina tamo doktorirala.

„Šta čini policija kada podnesemo prijavu? Ponaša se prema nama kao da smo mi optuženi. Zatim se godinu dana ne dešava ništa. Čak se ni ne prave da rade nešto. To je signal svima u Srbiji: Svako može da počini svaki zločin – ništa se neće dogoditi.“

Lukić je sigurna da će Vučić i kompanija iskoristiti predstojeću privatizaciju velikih medija kako bi još više novina i televizijskih i radio-stanica stavili pod svoju kontrolu – „bilo iza paravana ili sasvim otvoreno“. Postoji realna opasnost da nezavisni mediji koji danas još postoje neće preživeti narednih nekoliko meseci.

„Srbija kakva je u ovom trenutku ne zaslužuje otvaranje 23. poglavlja pregovora o pridruživanja sa Evropskom unijom. Ukoliko ono ipak bude otvoreno, bila bi to veoma loša poruka, jer bi Vlada to shvatila kao signal da u zemlji može da radi šta hoće.“ Zahtev komesara Evropske unije za proširenje Johanesa Hana (Johannes Hahn) da se pruže „dokazi za cenzuru u Srbiji“ po mišljenju Svetlane Lukić ide u pogrešnom pravcu: „Ponekad je bolje ne reći ništa nego reći pogrešnu stvar. Premijer Vučić stalno ponavlja tu rečenicu. I pita nas: Šta hoćete vi koji ste za Evropu, kad i vaš predstavnik kaže da nema problema sa slobodom medija?“

Željko Ivanović dodaje kako je važno da evropska javnost zna da lokalni vlastodršci na Zapadnom Balkanu već više od 20 godina kontrolišu tamošnju privredu, zbog čega danas spadaju među najbogatije političare u Evropi. U poslednje vreme se sve više oslanjaju na lobističke grupe, koje kako kod evropskih parlamentaraca tako i kod aktuelnih ministara urgiraju u ime svojih nalogodavaca.

„Kada se u Crnoj Gori dogodi nešto što baca senku na Vladu, već znamo da će oglasiti Jelko Kacin, član Liberalne demokratije Slovenije (LDS) i Evropskog parlamenta, i braniti Đukanovića, baš kao i britanski parlamentarac Čarls Tenok (Charles Tannock) i slovački potpredsednik Vlade i ministar spoljnih poslova Miroslav Lajčak.“

Zatim se njihove pozitivne izjave razvlače po režimskim medijima – što za javnost znači „vidite one idiote iz nezavisnih medija i civilnog društva, to su ludaci, oni imaju nešto lično protiv našeg premijera, za kog bi poznati evropski političar stavili ruku u vatru“.

Korupcija iz donacija?

Pitanje iz publike odvelo je razgovor u drugom pravcu: Zar se mediji ne korumpiraju i finansijskim donacijama koje dolaze van njihovih matičnih zemalja? Za Svetlanu Lukić je to „moje omiljeno pitanje kad je reč o novcu“. U nedostatku državne podrške i bez pristupa marketinškom tržištu, Peščanik se naravno finansira iz stranih donacija – ali to je taman dovoljno za server i tehničko osoblje.

„Nikome ne želim da bude primoran da radi u takvim finansijskim uslovima. Ali mene za 25 godina ni jedan jedini donator nije pitao gde sam šta napisala ili emitovala. Niti išta tražio od mene. Ja to razumem tako da nam oni daju novac jer imamo zajedničke interese: da Srbija postane normalna zemlja, da ratni zločinci budu osuđeni. Da je ikako drugačije, nikada ne bih prihvatila taj novac.“

Leila Bičakčić dodaje da bi CIN rado prihvatio sredstva vlastite, bosanske, Vlade – ali ta se sredstva ne raspoređuju po demokratskim principima: „Ne samo da ne postoji procedura za podnošenje zahteva. Sredstva koja naša Vlada dodeljuje čak nisu ni javno raspisana.“

Prošle godine je Vlada srpskog državnog entiteta podelila 5 miliona evra – isključivo sebi bliskim medijima. „Ni jedan jedini nezavisni informativni portal, ni jedna kritična lokalna radio-stanica nije ništa dobila.“

U drugom panelu je prema zamisli moderatora Andreasa Poltermana (Poltermann), direktora kancelarije Fondacije Hajnrih Bel u srpskoj prestonici Beogradu, trebalo da bude reči o „štapu i šargarepi“ kojima Evropa mami ili preti kandidatima za prijem u Uniju. U tom kontekstu on je podsetio na „popuste“ koje Evropska unija navodno nudi u procesu prijema – procena kojoj bi se Gernot Erler, koji nažalost više nije bio prisutan, žestoko suprotstavio.

No pre toga je Polterman zamolio makedonskog novinara, analitičara i predsednika lokalnog ogranka antikorupcione nevladine organizacije Transparency International Saša Ordanoskog da sumira stanje u svojoj zemlji, koja je pre nekoliko sedmica posle dužeg perioda ponovo postala predmet izveštavanja zapadnoevropskih medija.

U gradu Kumanovu u blizini granice sa Kosovom više ljudi izgubilo je život u pucnjavi između policije i naoružanih Albanaca. Masovne demonstracije protiv Vlade Nikole Gruevskog, koje u ovom trenutku traju već nedeljama, imale su pak daleko manje odjeka u medijima (link: http://www.faz.net/aktuell/politik/ausland/europa/massenproteste-gegen-regierung-in-skopje-13597086.html).

Spaljeni automobili i venac za sahranu

Kao bi ilustrovao stanje medija u Makedoniji, Ordanoski je tokom svog izlaganja na platnu prikazao slike devet automobila koji su tokom prethodnih sedam nedelja spaljeni noću – među njima je i njegovo vozilo. Sva vozila su pripadala novinarima koji su kritički izveštavali o Vladi. U jednom slučaju su nepoznata lica ostavila venac sa natpisom „poslednji pozdrav“.

„Od prvog dana na funkciji 2006. godine, pre deset godina, aktuelna makedonska Vlada interno je bila sigurna u to da ne želi da pristupi Evropskoj uniji“, kaže Ordanoski. „Imala je drugi projekt: veliku preraspodelu moći i materijalnog bogatstva u zemlji.“

Da bi se taj projekt sproveo u delo, bilo je neophodno da se Evropska unija drži što je moguće dalje od državnih institucija u Makedoniji – jer svaki korak bliže u pravcu Brisela značio bi i pojačanu kontrolu od strane Evropske unije. Danas Vlada gotovo u potpunosti kontroliše državu. „Njena metoda pri tome je bila i jeste populizam – a uz to ključ ka moći predstavlja totalna kontrola narativa. On ima da bude zatvoren, u priči ne sme biti udarnih rupa. I mora se javnosti prezentovati na što je moguće više kanala, jer treba da je hipnotiše.“

Za to je potrebna što je moguće potpunija kontrola nad medijima. Stoga je Vlada Nikole Gruevskog 2010. godine zatvorila najvažnije privatne televizijske stanice i vlasnike i upravu pohapsila zbog utaje poreza.  Zatim je medijska grupa WAZ (Zapadnonemačke opšte novine) tri najveća dnevna lista prodala Vladi. Preko drugih kanala Vlada je prisvojila još medija. „Danas ona kontroliše 90 do 95 posto svih medija u zemlji“, objašnjava Ordanoski, „a istovremeno je i najveći oglašivački klijent. Jedan do jedan i po posto državnog budžeta daje se na reklame. Zamislite šta bi se desilo kada bi nemačka Vlada to uradila!“

Država kao mašina za zapošljavanje

Prema Ordanoskom populisti nisu ukinuli institucije – oni ih koriste i pri tome uništavaju. „Kada je Gruevski 2006. preuzeo Vladu, u Makedoniji kao zemlji sa malo manje od dva miliona stanovnika je oko 96.000 ljudi radilo u upravi. Danas ih je skoro 200.000.“

Zajedno sa skoro potpunom kontrolom nad medijima, Vlada je dakle sebi obezbedila moć i kroz klijentelistički organizovan državni aparat – sa ciljem da bude u stanju da bilo kog dana ili noći u godini dobije ma koje izbore. „U proteklih osam godina imali smo osam izbora. Za populiste je to metod mobilizacije pristalica. Ne organizuju ih ukoliko bi mogli da izgube. Poenta je u tome da dokažu kako oni nemaju alternativu.“ Kada se Evropska unija umeša, poseže se za blefom. „Uostalom, šta će i Briselu država koja zvanično jeste kandidat za prijem u Evropsku uniju, ali čija Vlada nezvanično kaže da joj je svejedno šta Evropa misli.“

Ljudi koji čine osnovu moći Vlade za nju „nisu samo iz iste partije nego su porodica. A porodica koja upravlja Makedonijom krajnje je kriminalna. Nije prisluškivala samo moje telefonske razgovore i sastavila debeo dosije o meni. Isto je uradila i u slučaju najboljih prijatelja i najbližih saradnika. Kao i sa još 26.000 građana.“

Navodno jedino premijer i šef tajne službe nisu prisluškivani. „Priča se da je taj i taj šef kancelarije svakog jutra dolazio kod Gruevkog sa posebnim kompjuterom i puštao mu 20, 50, 100 najinteresantnijih razgovora. Lako je baviti se politikom kad sve znaš. O prijateljima i o neprijateljima. I ne samo ono političke prirode, nego i privatne.“

Ordanoski je siguran: Da se to dogodilo u Nemačkoj, Vlada bi još istog popodneva podnela ostavku. U Makedoniji je pak njemu oduzet pasoš, a četvoro ili petoro ljudi iz njegovog okruženja u zatvoru je pod optužbom državnog udara. A odgovorni uz posredovanje Evrope pregovaraju o uslovima dalje demokratizacije. Ali barem je u Makedoniji kao reakcija na taj skandal formiran pravi građanski pokret. On je tek donekle povezan sa opozicionim strankama, ali je zato multietničke prirode: Na svakodnevnim demonstracijama viđaju se i makedonske, ali i albanske, turske, srpske i romske zastave.

Nema pregovora sa mafijom!

Za Ordanoskog je jasno da se sa kriminalcima ne sme pregovarati. „Sada se mora reći: Nastavićemo razgovore o pristupu Evropkoj uniji jedino ako se taj premijer i ta Vlada povuku. Tada bi nam bilo potrebno deset meseci pod ekspertskom Vladom koja bi organizovala izbore.“

Ali komesar za proširenje Evropske unije Johanes Han bavi se sasvim drugačijom politikom: „On je u Austriji između ostalog bio glavni menadžer jednog lanca kazina koji je već godinama veoma aktivan u Makedoniji. A pošto poslovanje kockarnica u svim zemljama podleže državnoj licenci, ti privrednici uvek imaju dosta posla sa Vladom. Sada on posreduje između mafije i opozicije.“

Ne želi to da komentariše, kaže Ordanoski, „prenosim vam samo činjenice. Verovatno gospodin Han svoj posao obavlja sasvim korektno, ali eto mene u Makedoniji sa spaljenim automobilom... Čovek tu sebi postavlja svakakva pitanja i počinje da se plaših svih mogućih kombinacija“

Ordanoski predviđa da će se Hanovo posredovanje okončati bez rezultata. I da će Makedoniji uskoro biti potrebna neka druga vrsta specijalnog izvestioca – „verovatno ne samo po nalogu Evropske unije nego i SAD i prvenstveno sa većim stepenom moći i veoma jasnim zadatkom – jer ako pregovori ne uspeju, na ulice će izaći ljudi koju su spremni da se bore za slobodu. Imaju samo taj izbor – ili će spakovati kofere i doći u Nemačku.“

Adelhajd Velfl (Adelheid Wölfl) sigurna je da položaj medija na Zapadnom Balkanu za tamošnje stanovništvo nije samo pokazatelj stepena slobode ili neslobode u njihovoj zemlji – nego i uspeha ili neuspeha Evropske unije. „Što je gore stanje u medijima to se ljudi osećaju dalje od Evrope“, smatra dopisnica za Jugoistočnu Evropu austrijskog dnevnog lista Der Standard i redovna autorka tekstova za Berliner Tagesšpigel, koja živi u Sarajevu.

I diplomate u regionu često se osećaju kao da su ih zemlje koje su ih izaslale, ali i cela Evropska unija, ostavile na cedilu. Neki su i sami bili žrtve medijskih kampanja. „Ne može se dovoljno značaja pridati tome koliko je ljudima važno kako će Evropska unija reagovati.“ Javnost u Srbiji vrlo jasno registruje kada komesar za proširenje Han traži „dokaze“ umesto „glasina“ o cenzuri – i kada od premijera Vučića dobije javne pohvale zato što odoleva „medijskom pritisku“.

„Politika na različite načine utiče na medijsku sferu na zapadnom Balkanu. S jedne strane se uopšte više ne izveštava o političkoj stvarnosti. To dovodi do toga da ljudi u Kumanovu mene kao stranu novinarku pitaju šta se dešava u njihovoj zemlji. Postoji veliko nepoverenje prema lokalnim medijima.“

Vučićevo spinovanje na CNN-u

Manipulacija medijima koja potiče od Vlada zemalja Zapadnog Balkana u međuvremenu ima posledice i u međunarodnim medijima. „Kada je na fudbalskoj utakmici između Albanije i Srbije u oktobru prošle godine u Beogradu došlo do famoznog incidenta, CNN je u prvoj vesti objavio kako je brat albanskog premijera i trener albanske ekipe pustio dron sa albanskom zastavom na stadionu.“

Velfl je bila šokirana, jer je znala da to nije tačno. „U drugoj CNN-ovoj vesti navodi se zatim kako kabinet premijera Srbije tvrdi da je dronom upravljao albanski trener. Da premijer sam šalje tu propagandu pokazuje kako smo u međuvremenu i mi u Evropi pogođeni tom politikom dezinformisanja.“

I Adelina Marini sigurna je: „Nesloboda medija u Jugoistočnoj Evropi tiče se i nas u Evropskoj uniji daleko više nego što mislimo – jer tamo gde nema slobode medija, ne može biti ni društvene reforme.“ Ova bugarska novinarka dugo je radila na državnoj radio-televiziji u svojoj zemlji, a zatim osnovala portal Euinside, koji danas vodi iz Zagreba, u Hrvatskoj. Fokus portala Euinside proširila je na ceo Zapadni Balkan.

Važnije nego loš plasman zemalja Zapadnog Balkana koje nisu članice Evropske unije na Indeksu slobode medija jeste što je nakon osam godina članstva u Uniji Bugarska takođe tek na 106. od 180 mesta. „Pre deset godina bila je na 48. mestu. Zemlja je dakle pala za skoro 60 mesta.“

Creator: Euinside. All rights reserved.

Makedonija, koja još nije ni započela pregovore o pridruživanju, nalazi se na 117. mestu. Kada je ova zemlja 2005. godine trebalo da dobije status kandidata, bila je na 45. poziciji. A Mađarska, zemlja u kojoj se Evropska unija toliko angažuje protiv naviruće autokratije, nalazi se na 65. mestu – dakle za 41 mesto ispred Bugarske. „Zašto Bugarska nije u središtu diskusije? Naročito spram činjenice da je Bugarska primljena u Evropsku uniju u okviru mehanizma koji je toj zemlji trebalo da pomogne da zaključi pravosudne reforme – ne da ih okonča.“

Deset godina se niko nije bavio Makedonijom. Evropska unija olakšala je sebi stvar i rekla: Imate spor sa Grčkom oko imena – rešite ga i onda dođite. „Ne žele da se mešaju, da provere sami u čemu je problem, da li je Grčka moža u krivu. Ipak je Grčka članica Unije.“ U isto vreme je zemlja članica Mađarska dobila mnogo pažnje – kako od strane medija tako i od institucija Evropske unije. Kontoverzni mađarski premijer Orban pre nekoliko nedelja čak je učestvovao u raspravi o slobodi govora u Evropskom parlamentu.

Bugarski recept

I Rumunija je od Evropske unije dobila više pažnje nego druge zemlje. Kada je komisija 2012. predstavila izveštaj o ovoj zemlji, ona se nalazila u dubokoj političkoj krizi. Politika se bila umešala u poslove Ustavnog suda itd. Komisija je sasvim jasno stavila do znanja da se takva situacija u zemlji članici Unije neće tolerisati.

„U Bugarskoj se ništa slično nije dogodilo. I gde je zemlja danas? Živi u dva paralelna univerzuma. Krivac tome je medijska imerija koja je u poslednjih deset godina izgrađena na očigled Vlade, Parlamenta i civilnog društva. Ovo što trenutno doživljavamo u Makedoniji repriza je bugarskog scenarija.“

„Vlasnik medijske imperije zove se Deljan Pevski (Peevski)“, kaže Adelina Marini, „veoma mlad čovek koji iza sebe ima naprosto nezamislivu političku karijeru, a da niko nema predstavu o tome kako. A kada neko i postavi to pitanje, ostaje bez odgovora.“

Pevski je već u srednjim tridesetim bio na funkcijama od poslanika do sudije – iako nema nikakvih kvalifikacija za te položaje. Kada je 2013. imenovan za šefa najmoćnije tajne službe, to je izazvalo najveće proteste od pada komunizma. „Pitanje ,Ko stoji iza tog imenovanja na funkciju?’ postalo je – skraćeno na pitanje ,Ko?’ – sinonim za pokret koji je zahtevao demokratiju, slobodu medija i stanje kao u normalnoj evropskoj zemlji prema standardima starih zemalja članica.“

A šta je učinio Pevski? „Njegova medijska imperija uništila je reputaciju najvažnijim aktivistima protesta. Kao i u Makedoniji, oklevetani su kao strani plaćenici. U međuvremenu su Vlada i oni koji stoje iza nje organizovali i kontrademonstrante koji su dovoženi autobusima plaćenim iz javnog budžeta, jer se stranke finansiraju od poreza.“

Adelinu Marini čudi da se Evropska unija intenzivnije ne bavi razvojem situacije u Bugarskoj. „Situacija se tamo nije promenila nakon promene strategije proširenja. Postoji realna opasnost da elite u Jugoistočnoj Evropi preuzmu taj recept: za vreme pregovora o pridruživanju se izlazi u susret Uniji – a nakon ulaska u EU vraća se na prethodno stanje.“

Manuel Saracin (Sarrazin), portparol Zelenih za evropsku politiku, poslanik u nemačkom Bundestagu i tamošnjem Evropskom odboru, tome suprotstavlja da uz svu ktiriku niko u Evropskoj uniji ne bi odustao od modela da se transformacija zemalja kandidata postiže preko pojednostavljenja procedure pridruživanja.

Van Evropske unije sve je (još) gore

„To bi bilo i besmisleno, jer kad pogledamo brojke zemalja u transformaciji u globalu, zemlje članice Evropske unije i kandidati za prijem su u tom razvoju u jasnom vođstvu, tako i Rumunija i Bugarska. Kada ih uporedimo sa susednim zemljama koje nisu imale perspektivu pristupa, poput Ukrajine ili Belorusije ili Rusije, vidi se da je situacija tamo daleko gora“, kaže Saracin.

Prema Saracinu bi odgovornim čelnicima u svim državama koje pretenduju na članstvo u Evropskoj uniji trebalo poručiti sledeće: „Ukoliko u procesu pridruživanja budete imali onako loš učinak kao Bugarska i Rumunija, niko neće nemački Parlament naterati da dâ saglasnost za vaš ulazak u Uniju.“

Trenutno je najveća opasnost da bi vlade u Jugoistočnoj Evropi mogle da navedu dva strateška arguemnta: stanje u Ukrajini i pitanje koji su koraci adekvatni kako bi se poboljšala situacija u zemlji. „Pre izvesnog vremena smo imali sastanak sa ministrima spoljnih poslova iz regiona – i nakon toga su neki od učesnika imali utisak kako su oni naposletku hteli da nam kažu da je sve u redu, svi smo prijatelji, volimo se i živimo u miru – ali ne računajte više toliko na demokratiju i tako to.“

Izbor mira i demokratizacije nije jednostavan. „Zaista je važno da Evropska unija jasno kaže: Imamo jasne kriterijume, jasnu proceduru. Ali to neće biti moguće reći u svakom trenutku.“ Što se slobode medija tiče, tačno je da tu situacija na Zapadnom Balkanu nije najbolja. Poznat je i nedostatak pravog tržišta i stalno mešanje države – ali postoje i problem kakvi postoje i u Nemačkoj, recimo pad poverenja u medije i uticaj propagande iz Rusije.

Sašo Ordanoski reaguje iritirano na Saracinovo izlaganje i prebacuje zelenom akteru evropske politike da relativizuje stanje u medijima na Zapadnom Balkanu i prvenstveno u Makedoniji. On ukazuje na slučajeve nasilja nad novinarima koje je pre toga predstavio. To nema nikakve veze sa problemima medija u Nemačkoj ili Poljskoj.

„U makedonskoj prestonici Skoplju Evropska unija ima petospratnu zgradu, a uključujući i ambasadore tamo boravi oko 1.500 diplomata iz EU. Mi imamo Vladu koja prema svakome ko je protiv nje primenjuje silu. Čemu onda svi ti predstavnici Evropske unije, ako to ne primećuju?“

Ali u Istočnoj i Jugoistočnoj Evropi postoje na stotine hiljada ljudi sa kojima se isplati sarađivati. Tih ljudi – a ne moćnika – treba da se drži svako ko želi da periferiji Evrope donese dugoročno blagostanje i time i mir.

 

sa nemačkog prevela Jelena Pržulj