"Ko izda naređenje za upotrebu atomskog oružja dela zločinački"

"Ko izda naređenje za upotrebu atomskog oružja dela zločinački"

Nemački ogranak Međunarodnog udruženja advokata protiv upotrebe atomskog oružja (International Association of Lawyers Against Nuclear Arms – IALANA) uputio je pismo (link ka tekstu) ambasadoru Rusije u Berlinu. Predstavnici ovog udruženja zahtevaju pojašnjenje izjave Vladimira Putina kako je na vrhuncu krize u Ukrajini bio spreman da upotrebi nuklearno oružje.

U razgovoru za Telepolis Diter Dajzerot (Dieter Deiseroth), sudija Saveznog upravnog suda i član Naučnog saveta udruženja IALANA, govori o tom pismu. Dajzerot već i u samoj pretnji upotrebom nuklearnog oružja vidi kršenje međunarodnog prava. Pripajanje Krima Ruskoj Federaciji za saveznog sudiju takođe predstavlja kršenje međunarodnog prava jer prema Dajzerotovim argumentima: „Ko se žali na to da druga strana krši međunarodno pravo mora biti spreman na to da i njegovi prestupi protiv važećeg prava budu predmet diskusije.“

Britanski Tajms drugog aprila izvestio je o tome kako je Putin navodno pretio upotrebom nuklearnog oružja ukoliko NATO pojača prisustvo u Estoniji, Letoniji i Litvaniji (link ka tekstu).

 

Gospodine Dajzerot, zbog čega Vas je podstakla izjava Vladimira Putin kako je navodno spreman da upotrebi i nuklearno oružje?

Diter Dajzerot: Nuklearno oružje jeste oružje masovnog uništenja. Dvadeset pet godina po završetku Hadnog rata prema najnovijoj studiji švedskog Instituta za mirnodopska istraživanja SIPRI u svetu i dalje postoji oko 16.300 nuklearnih bojevih glava, od kojih oko 7.300 pripada arsenalu Sjedinjenih Američkih Država i oko 8.000 arsenalu Rusije. Ko izda naređenje za upotrebu atomskog oružja dela zločinački. Jer čini veliki ratni zločin.

Kako to mislite?

Diter Dajzerot: Zbog njegovog specifičnog dejstva, nije moguće upotrebiti nuklearno oružje a da se pritom ne prekrši Bečka konvencija i time i međunarodno humanitarno pravo. A prema međunarodnom pravu i kako je ustanovio međunarodni sud, onim što se ne sme upotrebiti nije dozvoljeno ni pretiti.

Upotreba i samo jedne moderne nuklearne bojeve glave po svom dejstvu daleko bi nadmašila razmere razaranja i uništenja Hirošime i Nagasakija u avgustu 1945. godine. Ali pre svega valja imati na umu da je „logika“ iza zastrašivanja atomskim oružje kod država koje takvim oružjem raspolažu strukturno usmerena na eskalaciju.

Zašto?

Diter Dajzerot: Inicijalna upotreba atomskog oružja i s njom povezano prekoračenje „nuklearnog praga“ čine osnovu za sistemsku opasnost od razmene nuklearnih udaraca između suprotstavljenih atomskih sila.

„Ništa nije moglo i ne može da opravda pretnju upotrebom nuklearnog oružja“

Tada bismo imali posla sa nuklearnim ratom.

Diter Dajzerot: Tako je, i takav bi rat, kako pokazuju brojne naučne studije, i daleko preko uništenja ciljnih područja imao pogubne posledice po privredu, životnu sredinu i globalnu klimu („nuklearna zima“). Naposletku se time na kocku stavlja i egzistencija naše planete Zemlje i budućih generacija. Nedavno je to iznova i upečatljivo pokazala velika međunarodna konferencija pod nazivom "The Humanitarian Impact of Nuclear Weapons" koju je Savezna vlada Austrije organizovala u decembru 2014. u Beču uz učešće brojnih znamenitih stručnjaka.

Kada neka zemlja eksplicitno preti upotrebom nuklearnog oružja, ona se očigledno oseća do te mere napadnutom da joj ne preostaje ništa drugo nego da se maši ovog „poslednjeg sredstva zastrašivanja“. Ali da li je u ukrajinskoj krizi Rusija uopšte bila tako žestoko ugrožena?

Diter Dajzerot: Ne, o tome po mom viđenju nema govora. Ništa nije moglo i ne može da opravda pretnju upotrebom nuklearnog oružja, pa tako ni u kontekstu krize u Ukrajini. Ali na polju bezbednosne politike nisu presudne samo činjenice, već prevenstveno percepcija, doživljaj i procena činjenica i razvoja situacije kod suprotstavljenih strana u mogućem sukobu. I upravo tu je – pogledajmo sopstveni tabor – „Zapad“ tokom proteklih godina pravio velike greške u odnosu prema Rusiji.

„Vlade SAD proteklih godina učinile su mnogo toga što bi moglo opravdati nepoverenje Rusije“

U čemu Vi vidite grešku?

Diter Dajzerot: I po završetku Hladnog rata države ne mogu jednostano garantovati sebi bezbednost. Živimo u svetu gde njihove privredne, političke, kulturne i prvenstveno vojne strukture u sve većoj meri zavise jedne od drugih. Bezbednost vlastite nacije ne može se postići na štetu drugih nacija. U nuklearno doba, doba izvesno mogućeg uzajamnog uništenja, bezbednost ne znači više bezbednost od potencijalnog protivnika već sa njim tj. ostvariva je jedino još kao zajednička bezbednost.

Vlade SAD, koje de facto upravljaju NATO savezom, tokom proteklih godina učinile su mnogo toga što bi moglo opravdati nepoverenje Rusije, njeni bezbednosni interesi nisu uzeti u obzir.

Možete li navesti neki primer?

Diter Dajzerot: Navešću samo tri stavke: Proširenje NATO-a prema istoku sve do granica sa Rusijom, izgradnja „sistema protivraketne odbrane“ usmerenog navodno isključivo protiv „država odmetnika“ takođe u neposrednoj blizini Rusije i investicija od oko 5 milijardi američkih dolara u „promenu sistema“ u Ukrajini, koja je bila sve samo ne mirna.

Rusija je pripajanjem Krima prekršila međunarodno pravo

Ostanimo na trenutak pri geostrateškim interesima Rusije. U pismu udruženja IALANA ruskom ambasadoru navodi se kako se Rusija u slučaju Krima rukovodi geostrateškim bezbednosnim interesima. Koji su to interesi? 

Diter Dajzerot: Za početak treba napomenuti da je Krim od pedesetih godina prema državnom i međunarodnom pravu bio sastavni deo Ukrajine. Rusija je Budimpeštanskim memorandumom iz 1994. godine o nuklearnom razoružanju Ukrajine garantovala da će bez ograničenja poštovati teritorijalni integritet te zemlje. Ta je obaveza svakako proizlazila i proizlazi iz Povelje Ujedinjenih nacija. Time političke i vojne aktivnosti Rusije u cilju podrške secesionističkim stremljenjima čelnika Krima pre, tokom i nakon referenduma u proleće 2014. godine – koje je Putin u međuvremenu i javno priznao – kao i pripajanje Krima Ruskoj Federaciji nakon toga predstavljaju kršenje važećeg međunarodnog prava.

Dakle Vi jasno kažete kako je Rusija prekršila međunarodno pravo?

Diter Dajzerot: Naravno, jer je prekršen međunarodnopravni suverenitet i teritorijalni integritet Ukrajine. „Zapad“ to s pravom kritikuje, iako je i sâm u brojnim slučajevima prekršio ili i dalje krši važeće međunarodno pravo (Kosovo, Irak, Avganistan, Libija, upotreba bespilotnih letelica u ratu, Gvantanamo itd), što je teško narušilo njegovu verodostojnost.

„Ćutanje o kršenju mađunarodnog prava i njegovo nemo prihvatanje može dovesti do tolerisanja i nastavka prakse pojedinih država“

Ukoliko se ispostavi da Putin jeste izjavio ono što mu se pripisuje, onda je on delao protivno međunarodnom pravu. Šta to tačno znači? Ili drugačije rečeno: Da li bi to imalo posledica? Međunarodno pravno neprestano se krši. 

Diter Dajzerot: Državni čelnici barem za vreme mandata prema državnom i međunarodnom pravu uživaju imunitet širokog spektra. To se ni danas ne može izbeći. Ali kršenje međunarodnog prava ipak se ne sme prikrivati niti se o njemu sme ćutati. Ono se mora otkriti, kritikovati i javno delegitimizovati. To nije zadatak samo politike nego i civilnog društva.

Kako bi se sprovelo međunarodno pravo, u veliko je meri potreban angažman „svetske savesti“, dakle svih onih koji se na nacionalnom i međunarodnom nivou zalažu za vladavinu prava umesto za „pravo jačeg“. Građani i građanke civilnog društva, njihove inicijative i nevladine organizacije, crkve, sindikati i stranke moraju zato unutar mehanizma neophodnog ukazivanja i kritikovanja onih koji krše međunarodno pravo razviti i negovati odgovarajući pritisak kojim bi zahtevali ponašanje u skaladu sa međunarodnim pravom i kom bi Vlade i političari na duge staze teško mogli da se odupru.

To ukazivanje i kritikovanje onih koji krše međunarodno pravo u okviru državnih instanci i van njih nije samo sebi svrha, nego je neophodno za početak iz jednog sasvim drugog političkog razloga: Ćutanje o kršenju međunarodnog prava i njegovo nemo prihvatanje može dovesti do tolerisanja i nastavka prakse pojedinih država, iz kog bi moglo čak da se razvije i novo međunarodno pravo po navici.

Ali ne može se poreći da sprovođenje međunarodnog prava nije uvek tako jednostavno.

Diter Dajzerot: Američkom stručnjaku za međunarodno pravo Luisu Henkinu (Louis Henkin) pripisuje se upečatljiva izjava da većina pravnih saveza, dakle države i međunarodne organizacije, propise međunarodnog prava poštuju većinu vremena u većini slučajeva. Taj zaključak zaista je tačan. Empirijski je potvrđeno da što se tiče poštovanja pravnih propisa međunarodno pravo u načelu ne prolazi lošije od državnog prava, iako ne raspolaže razvijenim sredstvima prinudne primene poput policije, tužilaštva, suda i izvršnih organa kakva su u službi državnog prava. To ne treba zanemariti. Ali ipak naravno postoji potreba za konkretnim delanjem.  

Kako to mislite?

Diter Dajzerot: Gde god institucije pružaju mogućnost da se oni koji krše međunarodno pravo privedu odgovornosti ili čak i izvedu pred državni ili međunarodni sud, to treba iskoristiti. U to spada i da države treba navesti na to da ratifikuju statut Međunarodnog suda pravde. Osim toga bi više država trebalo bez zadrške da se povinuje nadležnosti Međunarodnog suda pravde, glavnog pravosudnog organa Ujedinjenih nacija. Ni Nemačka to do sada nije činila u dovoljnoj meri.

Generalnu skupštinu Ujedinjenih nacija,  u kojoj sve zemlje sveta imaju jednako pravo glasa, treba pojačano koristiti za otvorenu kritiku nad slučajevima teškog kršenja međunarodnog prava na globalnom nivou i kako bi se dobila većina za odgovarajuće rezolucije. U slučajevima međunarodnopravnih sukoba Generalna skupština Ujedinjenih nacija uz to bi trebalo više nego u prošlosti da koristi pravo koje joj pripada prema članu 96. Povelje Ujedinjenih nacija i da o spornim pitanjima zahteva pravno tumačenje Međunarodnog suda pravde.

Osim toga trebalo bi da generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija napokon izda opšte ovlašćenje da shodno vlastitim kompetencijama u svakom trenutku od Međunarodnog suda pravde može da zahteva pravno tumačenje u cilju pojašnjenja međunarodnopravnih sporova.

Ovde upravo za nevladine organizacije postoje važne mogućnosti delanja, kako bi se na globalnom nivou za odgovarajuće inicijative organizovala većina u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija.

„Države koje pristupe savezu kao članice NATO-a uključuju se u vojni sistem NATO pakta i time postaju isturene vojne baze NATO saveza“

Vratimo se još jednom na geostrateške interese Rusije u slučaju Krima.

Diter Dajzerot: Krim je bio i jeste centralna baza ruske crnomorske flote i taj položaj, uključujući i značajno vojno prisustvo, bio je i narednih decenija međunarodnopravno garantovan sporazumom o stacioniranju koji su Rusija i Ukrajina sklopile pre nekoliko godina. Rusija je ovoj pomorskoj bazi i u prošlosti i u sadašnjosti otvoreno pripisivala veliki vojnostrateški značaj. 

Tome treba dodati i strah Rusije – strah koji tokom proteklih godina raste – da će geostrateški biti opkoljena i izložena NATO snagama, naročito vodećoj sili saveza. Predsednik Putin je taj strah izrazio još pre nekoliko godina u spektakularnom govoru na Bezbednosnoj konferenciji u Minhenu. Niko se nije u dovoljnoj meri bavio tim.

Ali zar se države srednje i istočne Evrope, koje su stremile i streme NATO savezu, ne bi mogle pozvati kako na važeće međunarodno pravo tako i na Završni akt iz Helsinkija prema kojima svaka zemlja ima nesputano pravo da sama odluči hoće li pristupiti nekom savezu ili ne? Nije li insistiranje Rusije na „uticajnim zonama“ i sâmo protivno međunarodnom pravu?

Diter Dajzerot: To je tačno. Međunarodno pravo svakoj državi, pa i Ukrajini, daje mogućnost da sama bira saveznike i da odlučuje da li će npr. podneti zahtev za prijem u NATO ili Evropsku uniju ili neće. Proširenje NATO-a prema istoku, koje je već izvršeno, otvoreno odgovara želji širih slojeva stanovništva u zemljama koje su pristupile savezu.

Svakako bi se mogao navesti i argument da za tu želju istorijski gledano postoje i jaki razlozi. Iskustva koja su te zemlje imale sa Rusijom bila su, da se pažljivo izrazim, problematična, zar ne?

Diter Dajzerot: Ta želja je, na osnovu istorijski traumatično iskustva tih naroda najpre sa carstvom i zatim sa staljinističkim i poststaljinističkim Sovjetskim Savezom, sasvim razumljiva i jasna.

To svakako ne znači da su NATO i njegove zemlje članice obavezne da takve zahteve za članstvom – npr. i u slučaju Ukrajine ili Gruzije ubuduće – i odobre. To zavisi isključivo od toga kakva će se politika voditi. Osnova i orijentacija dosadašnjeg proširenja NATO saveza prema istoku upravo nije bila usmerenost ka zajedničkoj bezbednosti svih potencijalnih strana u suboku. A to je neizostavno.

Kako izgleda realnost?

Diter Dajzerot: Usko povezana s pristupom nove države u NATO jeste i redovna i skupa modernizacija naoružanja i opskrbljivanja novih saveznika oružanim sistemima kompatibilnim sa kriterijumima NATO pakta, kao i izgradnja novih vojnih baza i razvoj odgovarajućeg akcionog plana protiv objektivno jedinog potencijalnog spoljnog protivnika u tom regionu: Rusije. Države koje pristupe savezu kao članice NATO-a bez izuzetka se uključuju u vojni sistem NATO pakta i time ne samo sa stanovišta Rusije nego i objektivno postaju isturene vojne baze NATO saveza.

„Do kakvih opasnih kriza može dovesti nepoštovanje bezbednosnih interesa potencijalnog protivnika i više nego jasno pokazala je situacija na Kubi“

Čini se da je u tome srž problema.

Diter Dajzerot: Nije nimalo nezamislivo da se ovako skiciran razvoj proširenja NATO pakta prema istoku u kombinaciji sa jačanjem prvenstveno američkog vojnog prisustva i sa brojnim manevrima u okolini Rusije prema percepciji ruskih čelnika doživljava kao geostrateško opkoljavanje ili kao bezbednosna situacija koja bi se mogla porediti sa onom u kakvoj je Vlada SAD smatrala da se nalazi u oktobru 1962.

Tada je Sovjetski Savez izmestio nuklearne rakete na Kubu, dakle u neposrednu geografsku blizinu Sjedinjenih Američkih Država, što je prema objašnjenju sovjetske Vlade učinjeno kako bi se obeshrabrio američki napad na Kubu. I Kuba je prema važećem međunarodnom pravu kao suverena država nesumnjivo imala pravo da odabere Sovjetski Savez za partnera i da dozvoli izgradnju ruskih vojnih baza na svojoj teritoriji kao upozorenje protiv mogućih napada Sjedinjenih Država, kojih je između ostalog već i bilo u Zalivu svinja na Kubi. Ipak su SAD i njeni saveznici u NATO-u stacioniranje sovjetskih raketa „na vlastitom kućnom pragu“ doživeli – što je i razumljivo – kao elementarnu pretnju po svoje bezbednosne interese i rizikovali nuklearni svetski rat kako bi tu pretnju eliminisali.

Ni u jednom od ta dva slučaja ne može biti reči o zajedničkom bezbednosnom konceptu.

Diter Dajzerot: Tako je. Do kakvih opasnih kriza može dovesti nepoštovanje bezbednosnih interesa potencijalnog protivnika i više nego jasno pokazala je situacija na Kubi. To što u oktobru 1962. u toku te esktremno krizne situacije nije došlo do uzajamnih nuklearnih napada i time i do nuklearnog inferna koji bi ugrozio celo čovečanstvo nije rezultat isključivo vladanja kriznom situacijom nego prevashodno i veoma srećnih okolnosti. To su brojnim publikacijama iznova detaljno opisali kako tadašnji ministar pravde Robert Kenedi (Kennedy), kog je njegov brat i tadašnji predsednik intenzivno uključio u upravljanje kriznom situacijom, tako i tadašnji američki sekretar za odbranu Robert Maknamara (McNamara).

Nepoštovanje u nuklearnom dobu egzistencijalne potrebe da se bezbednosna politika zasniva na konceptu „zajedničke bezbednosti“ pokazuje se u ovom trenutku veoma praktično i jasno i na primeru otvorenog i sve intenzivnijeg širenja NATO saveza prema istoku i rastućeg vojnog prisustva njegove vodeće sile SAD na ruskoj periferiji – po mnogim viđenjima to je „obrnuta situacija“ u odnosu na Kubu.

Dozvolite da sada nešto detaljnije protumačimo „drugu stranu“. Do sada ste pomenuli da Rusija ima jasne geostrateške interese u regionu, da je prekršila međunarodno pravo, ali i da „Zapad“ u tom sukobu nije postupio naročito obazrivo. U pismu udruženja IALANA navodi se kako se „širenje NATO saveza prema istoku jasno suprotstavlja političkim obećanjima koja je Rusija nakon 1989/1990. dobila od SAD i drugih država članica NATO-a u vezi sa ujedinjenjem Nemačke i Pariskom poveljom“. Možete li to detaljnije objasniti za naše čitaoce?

Diter Dajzerot: Širenje NATO saveza prema istoku tokom protekle dve decenije odvijalo se protivno političkim obećanjima tadašnjeg predsednika SAD Džordža Buša starijeg (George Bush) i njegovog ministra spoljnih poslova Džejmsa Bejkera (James Baker), koje su dali tadašnjem predsedniku Sovjetskog Saveza Gorbačovu pri okončanju Hladnog rata i potpisivanju Pariske povelje 1990. godine.

Gorbačov je to više puta istakao, npr. u razgovoru za list Bild od 2. aprila 2009. Doslovce citiram taj intervju: „Kol (Kohl), američki ministra spoljnih poslova Džejms Bejker i drugi su mi garantovali da se NATO neće ni za centimetar pomeriti ka istoku. Amerikanci se toga nisu držali, a Nemcima je bilo svejedno. Možda su čak i trljali ruke kako su dobro nasamarili Ruse. Šta nam je to donelo? Samo to da Rusi više ne veruju obećanjima Zapada.“

Tome treba pridodati i veoma različit razvoj vojnog budžeta. Prema podacima instituta SIPRI iz Stokholma Rusija je 2013. dala oko 88 milijardi dolara za naoružanje; Francuska, Nemačka i Ujedinjeno Kraljevstvo dali su 168 milijardi; SAD su same potrošile oko 640 milijardi dolara, sve u svemu dakle osmostruko veću svotu od ruskog budžeta. Ova upadljiva neravnoteža nije se promenila ni 2014. godine. Doneta je odluka o novom povećanju budžeta za vojne izdatke.

Osim toga su ruski stručnjaci za bezbednost tokom proteklih deceniju i po ustanovili da se takav razvoj svakako uklapa u koncept koji je, pored mnogih drugih aktera i trustova mozgova, još 1997. godine u veoma kritičnoj studiji formulisao jedan od najvažnijih savetnika za bezbednosnu politiku SAD Zbignjev Bžežinski (Zbigiew Brzezinski).

Američka geostrateška interesna računica se u Rusiji prati i procenjuje s velikom uznemirenošću

Mislite na knjigu Velika šahovska tabla. Američki primat i njegovi geopolitički ciljevi?

Diter Dajzerot: O tome je reč. Bžežinski, koje spada među savetnike i aktuelnog američkog predsednika Obame, u toj se studiji bavi „velikom, neobično formiranom evroazijskom šahovskom tablom, koja se prostire od Lisabona do Vladivostoka“, to je „poprište  globalne igre“ pri čemu je „dominacija na celom evroazijskom kontinentu i danas preduslov za globalni primat“ i to „jednostavno zato što je Evroazija daleko najveći kontinent na kom živi 75% svetske populacije i gde se nalaze tri četvrtine poznatih izvora energije u svetu“.

Izvori energije. Ako to nije jasan primer intersne politike...

Diter Dajzerot: Može se tako reći. Ali želeo bih da citiram još jedan odlomak studije. Bžežinski prema tome zaključuje kako bi „sila koja vlada Evroazijom tako vladala i u dva od tri najrazvijenija i ekonomski najproduktivnija regiona u svetu“. Tako on dolazi do stava da prvi cilj američke spoljne politike mora biti to da „nijedna država ili grupa država ne stekne mogućnost da potisne Sjedinjene Američke Države iz Evroazije niti da i samo presudno utiče na njihovu ulogu sudije“. Treba da „(uspešno) prolongiraju opasnost od iznenadnog jačanja neke nove sile“. Sjedinjene Amerilčke Države trebalo bi da slede cilj da „barem još za jednu generaciju, a poželjno bi bilo i duže, očuvaju vladajući položaj Amerike...“. Moraju da „osujete pojavu konkurenta na tom položaju moći“.

Još jednom: Mesta koja ste citirali jasno pokazuju kakva su geostrateška razmišljanja posredi.

Diter Dajzerot: Nije nimalo nemoguće da će Rusija, koju je predsednik Obama koliko nedavno nazvao „pukom regionalnom silom“, takvu geostratešku interesnu računicu pratiti i procenjivati s velikom uznemirenošću, recimo s obzirom na to da je američko ministarstvo spoljnih poslova manje-više priznalo da je uložilo 5 milijardi dolara u promenu sistema u Ukrajini kao i s obzirom na broj vojnih baza u istočnoj Evropi koji godinama raste i na manevre SAD i NATO-a između ostalog u Crnom moru i u vazdušnom prostoru blizu Rusije.

Kako vidite ulogu Evropske unije u tom geostrateškom konfliktu u vezi sa krizom u Ukrajini?

Diter Dajzerot: I Evropska unija, čije su zemlja članice skoro bez izuzetka preko članstva u NATO-u usko povezane sa vodećom transatlantskom silom, pri pregovorima sa Ukrajinom o Sporazumu o pridruživanju grubo je zanemarila potrebu da se orijentiše prema konceptu „zajedničke bezbednosti“. Jer to se ne tiče samo carina i trgovine, koji su od velikog značaja za Ukrajinu budući da je ona do sada privredno bila relativno blisko povezana sa Rusijom. Po tom pitanju godinama nije bilo dogovora sa Rusijom. Sporazum o pridruživanju Evropskoj uniji osim toga sadrži i važne – a javnosti često nepoznate – vojnopolitičke i vojne elemente koji se svakako mogu posmatrati kao nešto što je u vezi sa proširenjem NATO-a prema istoku – barem sa stanovišta Rusije.

Odnos Rusije i Zapada prilično je narušen. Šta bi prema Vašem mišljenju trebalo učiniti kako bi popustila napetost u toj situaciji?

Diter Dajzerot: Ne postoji „dugme za resetovanje“ koje bi, kad se pritisne, vratilo unazad razvoj odnosa sa Rusijom tokom proteklih godina sa svim njegovim obostranim uspesima i pretrpljenim nepoverenjem. A uprkos svemu potrebno je upustiti se u nov početak u građenju odnosa između Zapada i Rusije.

Kako je to izvodljivo?

Diter Dajzerot: Taj put najpre vodi preko mera kojima bi se izgradilo poverenje. Pri tome je važno da se otvoreno i ispravno utvrde i formulišu zajednički i različiti interesi. Postojeće međunarodnopravne odredbe moraju se shvatiti ozbiljno i osnažiti. Tu treba izbegavati „dvostruke aršine“. Ko se žali na to da druga strana krši međunarodno pravo mora biti spreman na to da i njegovi prestupi protiv važećeg prava budu predmet diskusije.

Evo primera: Onaj ko ističe kako je pripajanje Krima Ruskoj Federaciju protivno međunarodnom pravu mora govoriti i o Gvantanamu. SAD su tu bazu na terotoriji Kube 1903. najpre prisvojile vojnom silom, zatim ugovorima o prinudnom korišćenju i do danas se suprotstavljaju svim zahtevima Kube za povraćajem.

Osim toga neophodno je iskoristiti mogućnosti postojećih institucija za izgradnju poverenja. To recimo važi za savet Rusije i NATO-a i njegove odbore koji je de facto mesecima već zamrznut, ali prvenstveno i za mehanizme Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) kao i za mehanizme Saveta Evrope i Ujedinjenih nacija.

U izgradnju poverenja spada i to da se postojeći vojni budžeti zamrznu i da se nikako ne povećavaju dodatno. Dalje su potrebne i deklaracije o odricanju od upotrebe sile i odgovarajuće mere za njihovo poštovanje i sprovođenje. Potrebno je uzdržavanje od poteza koji vode u eskalaciju sukoba. Tu spada i pomenuta Putinova izjava o mogućoj upotrebi nuklearnog oružja, bilo u sukobu u Ukrajini bilo – kao što je slučaj proteklih dana – protiv nordijskih država. Bezbednosne politike kako Zapada tako i Rusije moraju se preorijentisati i promeniti u skladu sa konceptom „zajedničke bezbednosti“. To je komplikovan proces u koji opet treba da se uključi prvenstveno Evropska unija kao civilna sila sa velikim ekonomskim potencijalom. Usamljeni put jedne nacije nije od pomoći.

 

Sa nemačkog prevela: Jelena Pržulj

 

Zainteresovanima preporučujemo martovsko izdanje Zelenog evropskog žurnala (Green European Journal), koje se u tom broju bavi (zelenim) aspektima evropske spoljne politike.