Studija opravdanosti uvođenja sistema javnih bicikala u Beograd

Veliki evropski gradovi su veliki emiteri gasova sa efektom staklene bašte, i zagađenje vazduha od drumskog saobraćaj ima niz negativnih posledica po ljude i đivotnu sredinu. Studija predstavlja jedan mogući scenario razvoja saobraćaja u Beogradu koji odgovara na savremene izazove održivog urbanog razvoja.

Održiva urbana mobilnost podrazumeva prilagođavanje gradova kretanju ljudi umesto kretanju automobila. Stoga se ulice posmatraju pre svega kao javni prostori a tek onda kao drumovi za motorizovani saobraćaj. Takav urbanizam usmeren je ka stanovnicima grada, bilo da su u vozilima bilo da su pešaci, i pre svega je lokalnog obima. Održiva mobilnost podrazumeva ne samo ekonomsku isplativost već u računicu uvek uzima i ekološku održivost (npr. kvalitet vazduha, buku) i društvene aspekte kretanja poput ekonomske dostupnosti i društvene
inkluzivnosti.

Takva reorganizacija grada podrazumeva viziju grada u kakvom želimo da živimo, umesto dosadašnjih urbanističkih pokušaja da se sustignu potražnja i projekcije. Umesto da računamo koliko će građana voziti automobil za deset godina, pitanja od kojih polazimo su:
• Koliko biciklističkih vožnji želimo u Beogradu?
• U kojoj meri će vožnja biciklom biti deo javnog prevoza?
• U kojoj meri ćemo smanjiti emisije ugljen-monoksida do 2030?
• Kakav saobraćaj želimo da podržavamo i promovišemo?
Kada znamo odgovore na ova pitanja, kada smo se složili oko vizije, onda možemo da razvijamo različite scenarije i radimo na ostvarenju ciljeva u zadatim rokovima.Održiva mobilnost kao ideal i cilj podrazumeva dugoročni rad na saobraćajnoj infrastrukturi ali i čitav niz „nevidjivih” radova – javnih politika koje se odnose na finansiranje i subvencionisanje određenih vidova mobilnosti, ulaganje u intermodalni transport, unapređenje bezbednosti saobraćaja itd. Infrastruktura podrazumeva biciklističke staze, ali ne bilo kakve, već staze koje su podobne za korišćenje, a to podrazumeva prednost biciklista na raskrsnicama, prilagođene ivičnjake i drvorede koji pružaju hlad tokom leta, odgovarajuće parkinge i za javne i za lične bicikle, ali i važne „nehardverske” elemente kao što je softver za naplatu i kontrolu korišćenja. Infrastruktura se potom mora održavati i leti i zimi.

Potrebno je osmisliti i na koji način će biciklistički saobraćaj dopunjavati već postojeći javni prevoz. Na kraju, ili na početku, moramo znati koliko će takav sistem koštati korisnike i korisnice, građane i građanke, uzimajući u obzir ne samo novčanu računicu već i ekološke i druge društvene posledice (npr. koliko ćemo smanjiti emisiju gasova u određenim gradskim zonama).

Ovakav pristup je uvek dugoročan. Uvođenje javnih bicikala može kratkoročno drastično povećati broj putovanja biciklom u gradu, ali ni srednjoročno neće značajno doprineti smanjenju emisija CO2 ili zdravlju građana. Ipak, sistem javnih bicikala od izuzetne je važnosti kao prvi korak u redefinisanju gradskog saobraćaja i života u gradu i uvođenju opsežnijih mera koje će dugoročno doprineti velikim ciljevima poput boljeg kvaliteta vazduha u gradu ili borbe protiv klimatskih promena. Iskustva drugih gradova govore u prilog tome. Pred čitaocem je objašnjenje kako se ovakva promena može desiti i u Beogradu