Egzegeza na srpski način

Egzegeza na srpski način

Egzegeza na srpski način

 

 
Dan posle poslednjeg istorijskog zasedanja Evropskog saveta u Briselu, u Beogradu je na Novom groblju održan skroman državni pogreb. Srbija je mesecima iščekivala 9. decembar, nadala mu se, a posle posete Angele Merkel u avgustu, i strepela od njega. Toga dana, Srbija je trebalo da konačno dobije status kandidata za pristup Evropskoj uniji. Za Srbiju, taj dan nije nosio istorijsku težinu još jednog pokušaja da se spasi evro ili istupanja Velike Britanije iz zatvorenog kruga zemalja članica EU. Taj dan je za Srbiju trebalo da bude presudni korak u pravcu članstva u Uniji.

Ali dok su članovi saveta u Briselu još jednom beskrajno većali o sada već dogovorenoj konačnoj strategiji za prevladavanje krize evra, nadleteo ih je avion srpskog avio prevoznika JAT-a, koji je iz Londona krenuo ka Beogradu. Avion je na inicijativu Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu i Srpske akademije nauka, a uz pomoć Srpske pravoslavne crkve, u domovinu prevezao sanduk sa posmrtnim ostacima Slobodana Jovanovića, preminulog 1958. godine u egzilu u Engleskoj.

Slobodan Jovanović, rođen 1869. u tada habzburškom Novom Sadu, bio je intelektualac tipičan za pozni XIX vek: pravnik, istoričar, sociolog, diplomata, novinar, univerzitetski profesor, strastveni književni kritičar, i političar. Bio je premijer poslednje vlade Kraljevine Jugoslavije, proizašle iz protesta protiv potpisivanja Trojnog pakta 1941. godine, a zatim sve do 1943. šef jugoslovenske vlade u egzilu u Londonu. Kasnije je po Titovom naređenju osuđen na dvadeset godina zatvora, kada su mu oduzeta i sva građanska prava i imovina. Osuđenik je preferirao da ostatak života provede u slobodi u Londonu, pa su njegovi posmrtni ostaci preneti u Srbiju suprotno njegovom izričitom zahtevu iz testamenta.

Ali izgleda da pokojnikova poslednja želja gubi na značaju, ako živi planiraju da Aleji velikana na beogradskom Novom groblju, u prisustvu predsednika države, dodaju još jedan spomenik. Uz predsednika Tadića, na svečanom pogrebu našli su se i ministar kulture Predrag Marković, ministar vera i dijaspore Srđan Srećković, bivši predsednik Vojislav Koštunica, kao i predstavnici crkve, univerziteta i akademije nauka.

Ambasador Srbije u Londonu istakao je u medijima ogroman angažman koji je bio neophodan kako bi se organizovao transport Jovanovićevih posmrtnih ostataka u domovinu, jer ipak mu je i u Londonu dodeljeno veoma istaknuto grobno mesto. To je bilo moguće jedino zahvaljujući prepisci između patrijarha Irineja i londonskog biskupa.

Jovanović je, prema ambasadorovim rečima, „najveći srpski intelektualac XX veka“ i ujedno predstavlja „najjaču sponu Srbije sa ostatkom Evrope“. U tom smislu je datum nakon sudbonosnog dana u Briselu mudro odabran. Priča se da se Šarl de Gol 1958. lično obratio Jovanoviću i „zamolio ga za procenu nacrta Ustava francuske Pete republike“. Čitajući ovo čovek prosto poželi da je Srbija (ili čak i Jugoslavija) posle 1945. krenula putem koji je zacrtao Slobodan Jovanović: postala bi članica EU pre Grčke ili Portugalije – a ne putem Titovog koncepta male multietničke imperije bratstva i jedinstva. Da li je predsednik Srbije Tadić možda upravo o tome razmišljao dok je stajao kraj Jovanovićevog groba u Beogradu?

Organizatori su svakako imali na umu sasvim drugu istorijsko-političku konstrukciju, koju prepoznajemo u svečanom pomenu održanom pre sahrane na Pravnom fakultetu. Ambasador Srbije u Londonu postavio je „katarzu“ kao glavni refren svog govora: u cilju duhovnog pročišćenja, Srbiji je potrebna nova veza sa velikanom iz doba Kraljevine Jugoslavije. Diplomata nije precizirao u čemu se sastoji duhovna kontaminacija, ali je pominjao „razne podele“ koje prete Srbiji, i da ličnost poput Jovanovića podseća na neophodnost nacionalne „konsolidacije“.

Preteća „podela Srbije“ – što je svima u auditorijumu bilo jasno – zapravo je sukob u vezi sa nezavisnošću Kosova, koji je dan ranije sprečio Srbiju da dobije status kandidata u EU. „Podela društva“ je sukob između onih koji se zalažu za prodaju nacionalnih interesa Evropi, i onih drugih koji se nepokolebljivo suprotstavljaju pritiscima iz Brisela, Berlina ili Londona, makar i po cenu svakog izgleda da se zemlja ekonomski oporavi.

Predsednik akademije nauka Nikola Hajdin istakao je da je Jovanović jedan od onih „velikih srpskih sinova“ koji su „pet decenija, sve do devedesetih godina, ponižavani“. Tek tada su u Srbiji objavljena njegova sabrana dela i započeo je „spori proces rehabilitacije“. Pedeset godina poniženja, okončanih devedesetih godina, zapravo predstavljaju pet decenija komunizma u znaku Tita. Činjenica da je do rehabilitacije došlo baš u najgore vreme Miloševićevog režima ne ukazuje nužno ni na kakvu povezanost, jer su akademska i politička sfera svakako odvojene, jednako kao što je Jovanović „bio veliki pravni i politički teoretičar, ali nikada nije postao pragmatičan političar“. Oduvek je SANU u svojoj kuli od slonovače uživala u vlastitoj navodnoj političkoj uzdržanosti i svaki negativan politički postupak s kojim je povezivana otpisivala je kao nesporazum, perući tako ruke akademika od bilo kakve odgovornosti.

Rektor univerziteta iskoristio je priliku da naglasi Jovanovićevu ulogu zastupnika jednakih šansi i jednakog prava na obrazovanje za sve. Govorio je o deci iz siromašnih slojeva stanovništva, o manjku studentskih domova i o nedovoljnoj ponudi stipendija. Ali samo nekoliko nedelja ranije, taj isti rektor je, suočen sa studentskim štrajkom upravo iz navedenog razloga, zahtevao od državne vlasti da „milom ili silom“ okonča štrajk na univerzitetu.

Na kraju je govorio i dekan Pravnog fakulteta i izneo zanimljiv stav o tome da „obrazovanu javnost u Srbiji“ možda nije potrebno podsećati na Slobodana Jovanovića, ali da „nacija genetski sklona lakom zaboravu i negaciji vrednosti“ ne može bez ovakvih uzora. Izvukavši pouku iz Jovanovićeve posleratne biografije, došao je do zaključka da „mala država ograničenih intelektualnih resursa nikada sebi ne sme da dozvoli da na robiju šalje pesnike, proglašavajući ih izdajnicima i ratnim zločincima, bez obzira koje doba i čija vlast da je u pitanju“.

„…bez obzira koje doba“ – pa tako dakle i u naše doba, i u odnosu na Radovana Karadžića i sve druge koji uz ratne veštine ispoljavaju i neki vid pesničke ambicije?

Sve ovo se odigralo na Pravnom fakultetu, dan pošto je Evropski savet pomerio odluku o dodeljivanju statusa kandidata Srbiji na mart sledeće godine. Dvojica pomenutih govornika istakla su se u proleće 2011, objavom da će Vladimiru Putinu biti dodeljen počasni doktorat univerziteta; takođe je veliki broj prisutnih godinu dana ranije potpisao ostrašćeni protest kada je Fakultet političkih nauka odlučio da istu čast ukaže i američkom intelektualcu Majklu Valzeru. Valzer se, naime, 1999. u kontekstu razmatranja „pravednog rata“ bavio i NATO intervencijom na Kosovu i došao do sasvim drugačijeg zaključka nego Vladimir Putin.

Sredinom novembra, SANU je obeležila 170 godina svoga postojanja i tom prilikom je predsednik ove ustanove rekao: „Svaki problem koji muči društvo ujedno je i problem Srpske akademije nauka“. Imajući u vidu socijalne i privredne probleme sa kojima se suočava srpsko društvo, ovo deluje kao omalovažavanje i izvrgavanje ruglu srpskog društva.

Takođe, na dan donošenja odluke u Briselu, srpsko javno preduzeće EPS objavilo je još jednu listu neizmirenih potraživanja; trenutno su u pitanju neplaćeni računi za struju u iznosu od ukupno 820 miliona evra, od čega polovina ide na teret privatnih domaćinstava, a polovina na teret preduzeća (uključujući i državna).

Nedavno je finansijska uprava saopštila da u svojim knjigama vodi neizmirene socijalne doprinose za oko 10.000 preduzeća, koja su u međuvremenu zbog nesolventnosti izbrisana iz privrednog registra. Ukupan iznos ovih, sada zapravo nenaplativih potraživanja, iznosi tri milijarde evra.

Koji to problemi muče društvo, u kojem je opstalo još svega 35% od svih preduzeća privatizovanih između 2002. i 2011. godine, u kojem je 75% radnika u privatnim firmama ostalo bez posla, u kojem je prosečna plata 380 evra, dok se godina studija na državnim fakultetima plaća 1.000 evra, a na privatnima višestruko više?

Još od XIX veka, ta „obrazovana javnost“ u Srbiji sa visina feudalne arogancije posmatra svoje navodno genetski deficitne i neobrazovane sugrađane. Kad god oni pate, bilo zbog nestašice putera, lekara koji ne leče bez mita ili prosto nedostatka novca da plate račun za struju, srpska elita učenih ironičnom i pseudo-romantičnom retorikom proglašava svaki čin izrabljivanja neophodnom žrtvom za „nacionalni interes“.

Pri svakoj velikoj privatizaciji u Srbiji, strani investitor predstavljan je kao utvara koja treba da zaplaši, sve dok papiri malih akcionara ne izgube svoju vrednost, da bi na kraju neki domaći tajkun mogao sve da prigrabi, a da uz to još bude hvaljen kao milosrdni spasilac.

Šta dakle profesorima prava sa Beogradskog univerziteta znači povratak Jovanovićevih posmrtnih ostataka u Beograd, sutradan posle razočarenja u Briselu? Prvo, ovakav razvoj događaja u Briselu za ovaj deo srpske političke i akademske klase nikako ne predstavlja razočarenje, već satisfakciju. Oni sebe, bez ikakvog demokratskog legitimiteta, smatraju prirodno predodređenom nacionalnom elitom, i u odluci Brisela vide samo potvrdu svoga stava. Njihov feudalistički pristup stvarima najbolje odslikava istovremenost neistovremenog, koja opterećuje srpsko društvo i blokira njegovu sistematičnu i održivu modernizaciju.

Između ostalog, ta nesavremenost ponekad kuca u dva srca u jednim grudima. Zašto predsednik Tadić dan pred odluku u Briselu upućuje strastveni apel uticajnim nemačkim dnevnim novinama, predstavljajući Srbiju kao istorijsko čedo evropske porodice, koja je „nepotpuna” sve dok se u nju ne integrišu Srbija i zapadni Balkan? I zašto se sledećeg dana pojavljuje na sahrani koja ostavlja loš utisak istorijsko-političkog čerupanja leša? Zašto istog tog popodneva drži dugi govor pred glavnim odborom svoje partije, u kojem nepokolebljivo ostaje pri evropskoj orijentaciji, tvrdeći da rešavanje ekonomskih problema ima prioritet u odnosu na rešavanje kosovskog pitanja? Datum ovog sastanka glavnog odbora vladajuće Demokratske stranke zakazan je još početkom leta, sa namerom da se na talasu očekivanog uspeha u evropskim integracijama započne predizborna kampanja. Umesto toga, ministar za evropske integracije Božidar Đelić najavio je ostavku, jer je još u avgustu svoju političku sudbinu vezao za uspeh ili neuspeh Srbije u Briselu.

Ali predizborna kampanja je ipak počela. I jednim delom, mrtvi u njoj igraju važniju ulogu od živih.

Od kada su se tokom leta pojačali sukobi na Kosovu, Tadićev prethodnik Koštunica je počeo da ponavlja svoje viđenje stvari: da Evropa nije vredna cene koju Srbija treba da plati za članstvo u EU (odricanje od Kosova), da Evropa različitih brzina ophrvana krizom Srbiji svakako nudi samo trećerazredno članstvo i da će Srbija svoju sreću sigurno najpre pronaći negde van ove zajednice. Isto tako, Srbija bi, ukoliko bi se povinovala evropskim ponižavajućim zahtevima, izgubila svoje mesto među časnim narodima.

I radikali haškog optuženika Vojislava Šešelja po celoj zemlji lepe svoje „Ne EU” plakate, a preko njih često nakandano bivaju docrtane svastike. Posmatraču nije jasno da li oni koji sperejevima ispisuju kukaste krstove taj simbol pripisuju sebi ili Evropskoj uniji. Radikali, preostali posle odvajanja jednog dela te partije u „naprednjake”, i njihovi poslanici, koji su u danu briselske odluke javno spalili evropsku zastavu, predstavljaju neku vrstu militantnog krila, „nacionalističku produženu ruku” Koštuničinog feudalnog i umivenog nacional-konzervatizma. Jedini razlog zašto ne dolazi do spajanja ove dve grupacije je vremenski jaz od dva i po veka. Oni koji jedu viljuškom i nožem neće da sede za stolom sa onima koji loču. Ali mekani file jednih, ipak potiče od iste životinje kao i podgrejani gulaš onih drugih.

Ta „Napredna stranka”, proizašla iz radikala, zapravo je otelotvorenje ona dva srca u jednim grudima. Odvojila se od nacionalista kako bi postala kompatibilna sa Evropom. U istom danu obigrava oko svog najvećeg obožavaoca, ruskog ambasadora u Beogradu, sklapa dogovore o strateškoj saradnji sa Komunističkom partijom Kine i razgovara sa komesarom za proširenje EU u Briselu i visokim zvaničnicima iz Vašingtona. Oni govore o poboljšanju ekonomske situacije, ali sve je to čista utopija i proizvod njihove suštinske nekompetencije. Od vladajuće partije preuzeli su slogan „Kosovo i Evropa”, mada ga se aktuelna vlada u stvari nikada nije odrekla. Zavide vladajućoj partiji na oštrom ministru spoljnih poslova, koji se time jako ponosi.

Napredna stranka je prema anketama jasno isped vladajuće Demokratske stranke, ali teško je zamisliti bilo kakvu koaliciju kojom bi ova partija ušla u vladu, osim naravno u okviru velike koalicije upravo sa strankom predsednka Tadića. Njemu samom, negativan odgovor iz Brisela ipak daje jednu malu prednost: kada u martu ili aprilu odluka bude pozitivna, sećanje na taj uspeh će biti još svežije na dan izbora.

Ostaje otvoreno pitanje da li će predstojeće izbore prelomiti oni koji plaćaju račune za struju ili oni koji se, dok gladuju, teše time da pravi Srbin ne živi samo od hleba. Sve dok vlada ne predoči zaista ubedljive argumente u smislu realnog plana za ekonomski razvoj zemlje, ima razloga za strah da će tabor „patriota” na izborima proći bolje od primetno uzdržanih “pragmatičara”. A ovi su uzdržani jer ne žele da potpuno antagonizuju patriotski nastrojene glasače. Zato se predsednik neprekidno kreće po više koloseka. I to nije lep prizor.

 
S nemačkog prevela Jelena Pržulj

 

 
 
 
 

Povezani sadržaj

  • 5. oktobar, 10 godina posle

    Govor Volfganga Kloca 4. oktobra 2010. na Fakultetu političkih nauka u Beograd u okviru naučnog skupa pod nazivom: "Razvoj političkih institucija u Srbiji - deset godina posle".

    Autor/ka Volfgang Kloc
  • Politika kao roba za trgovinu

    Priča o prošlostima u Srbiji nije jednostavna priča: dok se bitkama iz kasnog srednjeg veka još pripisuje važeći nacionalni značaj, ova druga prošlost, s kraja poslednjeg veka, mrska je, lepljiva masa od koje se ne može osloboditi.

    Autor/ka Volfgang Kloc

0 Comments

Dodajte nov komentar

Dodajte nov komentar