Kako feministkinje u Srbiji percipiraju 8. mart? Da li ga uopšte doživljavaju kao relevantan datum, i to posebno u zemlji koja ima socijalističko nasleđe? Da li feministkinje taj dan doživljavaju kao “svoj”? Odlučile smo da ova pitanja postavimo širokoj skupini žena rođenih u doba kada je socijalistička baština već bila na izmaku, čime smo želele da pokažemo kako se taj navodno politički odnos države prema 8. martu lako preobrazio u nešto što predstavlja danas, i koliko je feministkinjama bilo potrebno ulaganja da ga reaproriraju i vrate za sebe kao politički važan datum. Takođe, želele smo da čujemo što više glasova koji na autentičan način reprezentuju različite feminističke stavove i angažmane žena širom Srbije.
Prvo pitanje koje smo postavile trebalo je da locira značaj ovog datuma u životima žena koje se deklarišu kao feministkinje: kakva je njihova lična istorija odnosa prema tom datumu, kakvi su bili promenljivi društveni konteksti i na koji je način njihovo prisustvo u feminizmu omogućilo reartikulaciju njegovog sadržaja.
Gotovo sve feministkinje koje su se odazvale našem pozivu da govore/pišu o značaju koji za njih ima 8. mart, prepoznaju i artikulušu svoju unutrašnju promenu, promenu u svom odnosu prema “proslavi” Dana žena. One ukazuju na činjenicu da su osećale kada su bile mlađe, naročito u periodu detinjstva i adolescencije, ili izvestan otpor prema tom prazniku ili prihvatanje tog dana kao Dana majki. Obeležavanje 8. marta su zatim shvatale i kao obeležavanje “kič praznika”, kao “praznik licemerja”, ili kao praznik prema kome treba u najboljem slučaju osećati prezir pošto je to osećanje prezira shvaćeno kao način da se izbegnu klopke društveno prihvatljivih i nametnutih kategorija “žene” i “ženstvenosti”. Međutim, angažman u feminističkom pokretu, upoznavanje sa istorijom feminizma i borbe za ženska politička prava bili su od presudnog uticaja za naše sagovornice u menjanju odnosa prema Danu žena. Feministkinje u Srbiji su svesne da uživaju u slobodama i pravima za koje su se prethodne generacije žena i feministkinja borile decenijama: 8. mart je “dan dijaloga sa prethodnicama čiji je rad omogućio prava koja [danas] uživam”. Ali, taj dan nije “samo” datum koji ima istorijski značaj za feministkinje u Srbiji. 8. mart takođe predstavlja važan datum kada žene i feministkinje izražavaju svoju solidarnost sa drugim ženama, jer on povezuje i govori o neraskidivom odnosu između pola, roda, rase i klase; govori o marginalizaciji, prirodi kapitalizma, ali i o seksizmu i homofobiji ne gubeći pri tome svoju utemeljenost u istorijskoj borbi radnica. 8. mart je dan kada je “nužno izaći na ulice i govoriti o svim nepravdama naglas” i dan kada je moguće bar na simboličkom nivou formulisati radikalnije zahteve feminističkog pokreta u neoliberalnom kapitalističkom sistemu, jer znanja koja nam je podarila istorija feminizma govore i neprestano ukazuju da ravnopravnost u zakonima nije i ne mora biti ravnopravnost u stvarnom životu.
Drugo pitanje je neposredno povezano sa prvim i odnosi se na stvarnost Srbije u kojoj se na obeležavanje 8. marta na ulici demonstriranjem i ukazivanjem na političku i ekonomsku neravnopravnost žena gleda kao na nešto što je problematično kako državi tako i medijima. Drugim rečima, postavlja se pitanje zašto se sa podozrenjem gleda na odbijanje feministkinja da obeleže taj dan kao politički neutralan, prihvatanjem prigodnih poklona u vidu cveća i bombonjera.
Sve naše sagovornice uočavaju napor države da “pacifikuje” obeležavanje 8. marta tako što on postoji u javnom prostoru kao datum bez političke istorije i težine, koji treba proslaviti veselo prigodnim poklonima i prijatnim ćaskanjima o ženama i majkama u medijima. Međutim, bez obzira što se o političkom i ekonomskom aspektu 8. marta ili ne govori ili su mediji prema tome “ravnodušni”, feministkinje reaguju na ovakav “meki terorizam” i medija i države: “ako ne diramo državnu prazničnu atmosferu, onda mi ne govorimo o problemima sa kojima se žene nose, suočavaju i žive u svojoj svakodnevici”. Ako se 8. mart obeležava demonstracijama, onda je jasno da ukazivanje na politički i ekonomski položaj žena “dovodi u pitanje čitav sistem” i predstavlja pretnju vladajućim odnosima moći. U tom smislu, naglašava se potreba za “repolitizacijom 8. marta” i nužnost postavljanja škakljivih pitanja o postojećem ekonomskom neoliberalnom sistemu koji nam se predstavlja kao prirodan i jedini mogući sistem ekonomskih odnosa.
Treće pitanje koje smo postavile odnosilo se na kontinuitet u vremenu – da li su feministkinje danas, i na koji način, u stanju da povežu svoje prisustvo u feminizmu s feminizmima prošlosti, s počecima, sa istorijama. Gotovo bez izuzetka, žene sebe vide kao deo te vertikalne ose, bilo da se u svojim istorizacijama vraćaju na same korene („Al' s Meri Vulstonkraft se identifikujem za 5 sekundi, mada je žena živela pre toliko godina!“), ili da govore o svojim neposrednim „učiteljicama“ (koje su osmišljavale stvari, pokretale, inspirisale i bodrile, pomagale da se rani feministički ekscesi osveste i stave u kontekst, omogućile pozicioniranje i argumentovanje nekih „novih“ tema).
Taj pogled unazad pruža svest o tome da smo danas uključene u procese nadogradnje. Nadogradnja pak uvek – bilo da nas pritiska osećaj da je danas jednako teško, jer se patrijarhalana struktura mišljenja nije bitno izmenila, ili da nam je bar donekle lakše jer je odricanja manje, a umrežavanja više – podrazumeva osvrtanje na nasleđe koje podseća da stvari mogu da se menjaju i da je prostor slobode tesno povezan s društvenom praksom, i kao „neprekidni (naporan, iscrpljujući, zadivljujući, višestruk) dijalog prošlosti sa onim ovde i sada”.
Konačno, naše poslednje pitanje se odnosilo na prostornu ravan: da li i na koji način feministkinje vide sebe kao deo pokreta u Srbiji i izvan nje. Mnoge aktivistkinje koje su angažovane u lokalnim ili regionalnim mrežama tu vrstu povezanosti doživljavaju kao nešto neupitno, ističući prevazilaženje granica kao inheretno feminizmu, ili umrežavanje kao vid osnaživanja. Međutim, ovo pitanje je takođe uputilo na neophodnost da se „periferije pokreta“ učine vidljivijim i da se njihovoj autentičnosti omogući adekvatan izraz. Potreba za stalnim pokušajima decentralizacije pokreta praćena je i svešću o tegobnosti života u feminizmu i čestom sagorevanju. Ta unutrašnja kritika/destabilizacija/pluralizovanje prioriteta, koju žene u pokretu danas moraju usvojiti kao polazište, a ne tretirati ga kao ishod, jedno je od pitanja koje često eksplicitno postavljaju teoretičarke i umetnice, ne dovodeći pritom u pitanje neophodnost da se pokret misli u globalnom, ponekad čak i utopijskom smislu. „U svakom slučaju, biti deo pokreta koji nadilazi okvire Srbije, jeste provera mene same kao feminističke aktivistkinje, provera feminizma kao takvog“.
Adriana Zaharijević i Katarina Lončarević
Centar za ženske studije, Beograd
______________________________
[1] Zahvaljujemo se feministkinjama koje su učestvovale u našem istraživanju na osnovu koga je tekst napisan: Jovani Dimitrijević, Mariji Petronijević, Aneti Bajović Ilić, Ivi Nenić, Tanji Marković, Jeleni Memet, Maji Solar, Kseniji Forci, Marijani Stojčić, Slavoljupki Pavlović, Ani Vilenici, Brankici Paunović, Aleksandri Žikić, Mariji Perković, Jovani Vučković, Aleksandri Nestorov, Jeleni Miletić i ZŠ.