Politika kao roba za trgovinu

Politika kao roba za trgovinu

Politika kao roba za trgovinu

 

Priča o prošlostima u Srbiji nije jednostavna priča: dok se bitkama iz kasnog srednjeg veka još pripisuje važeći nacionalni značaj, ova druga prošlost, s kraja poslednjeg veka, mrska je, lepljiva masa od koje se ne može osloboditi. Ona je svakodnevna i sveprisutna: svakodnevno se u medijima govori o ratnim zločinima jednih ili drugih, o novopronađenim masovnim grobnicama s leševima jednih ili drugih, o pravnim pitanjima kako državnog, tako i privatnog izbegličkog vlasništva koje su drugi prisvojili, o procesima u Hagu, u Zagrebu ili Beogradu, i, naravno, o navodno poslednjem poglavlju nedovršene istorije - Kosovu, o kome većina zemalja Evropske unije zastupa stav suprotan stavu srpskog stanovišta, a istorija se odigrala, ako se već nije završila. 
Srpska politika ima neobičnu sklonost da u potpunosti proizvodi trivijalnost. Nedeljama je nacija svakodnevno bombardovana pitanjem da li će put njenog predsednika kod gospođe Ešton biti još jedan odlazak u Kanosu, jer se radi o zahtevu Evrope za preformulaciju tri reda teksta rezolucije za Skupštinu UN. No do sada nijedna osoba u Srbiji koja čita novine nije videla u suštini smešan tekst ove rezolucije, kraći od jedne stranice A4 formata. Tema oko koje se vodi diplomatska bitka, gotovo da se potpuno gubi iza mnogo većeg pitanja: kakav će biti ishod nesporazuma, novo poniženje ili prkosno samopotvrđivanje?
U istim nedeljama tokom ovog smešnog diplomatskog povuci-potegni srpski ministar spoljnih poslova se iz nacionalnog interesa nalazi na svetskoj turneji. Iz Kapštata se za svega nekoliko sati vraća u Beograd, gde sa svojim britanskim kolegom pregovara o onom listu papira i pri svemu tome mu ne saopštava ništa više od onoga što svako ionako zna. Potom ponovo seda u avion i odlazi u Namibiju. Tokom svih tih nedelja traje oskudica mleka i potpuna nestašica putera u beogradskim prodavnicama. Ali to nikoga ne zabrinjava, možda zato što puter sebi mogu da priušte svakako samo oni koji bolje zarađuju, oni koji uopšte zarađuju, zadovoljavaju se margarinom, a oni koji ništa ne zarađuju, nisu i navikli na nešto drugačije. Očito su krivi tajkuni koji pomoću svojih kartela hoće da kazne predsednika jer je javno kritikovao njihov nemoral. Oni sada – kako novine pišu – prave kačkavalj od mleka, samo da ne bi morali da ga odnesu u prodavnice pre nego što se ukiseli. Ali u Srbiji nikada nije pravljen kačkavalj – s izuzetkom onih dimljenih, okruglih kugli iz okoline Pirota na granici s Bugarskom. A bilo je to još pre vremena Miloševića, a od tada su krave i koze nestale sa Stare planine, ljudi su se vratili u grad i ostavili za sobom prazna sela koja propadaju.
Gde god da čovek pogleda u srpsku politiku, šta god da izabere kao pojedinačan fenomen – pri pažljivijem gledanju otkriva ponor nestručnosti. I pri tom ova nesposobnost nije problem, nego predstava političkog kao nečega što ne zahteva posebne kompetencije, za šta je dovoljan kvantum prepredenosti i (muške) sposobnosti da se probiješ. Iza svega se nalazi neverovatno omalovažavanje političkog od strane onih koji politički deluju ili tome teže, što na kraju znači omalovažavanje društva, građanstva i njegovog interesa. Velika je rupa tamo gde bi trebalo da se nađu poštovanje i odgovornost.
U proleće je Srbija zatražila od Londona hapšenje i isporučenje jednog bosanskog državljanina, navodno zbog odgovornosti za ratne zločine iz 1992. Ovde treba pomenuti da je traženog u istom predmetu još pre nekoliko godina oslobodio sud u Hagu. Britanski sudija je odbio zahtev za isporučenje, jer su motivi bili političke, a ne krivične prirode. Kako je došlo do ove presude? Izjave svedoka su dovele u neobičnu vezu zahtev za isporučenje i Rezoluciju o genocidu u Srebrenici, koja je u isto vreme doneta u srpskom parlamentu. Ovom rezolucijom srpska vlada je htela jasno da pokaže svetu ozbiljan raskid s Miloševićevom erom. Preterano žustra kritika ove rezolucije iz Sarajeva (usled nemoći da se u Beogradu izbori za upotrebu reči „genocid“) mogla je značajno da ograniči njeno planirano dejstvo. Tako su slati signali u Sarajevo da bi Beograd mogao biti fleksibilniji u pogledu izručenja ukoliko se Sarajevo bude uzdržalo u svojoj kritici rezolucije. Kako bi se mogao nazvati ovaj fenomen? Vlada u Beogradu poima najstrašniji zločin u Evropi posle 1945. isključivo kao  mogućnost da se našteti nacionalnom imidžu, o čijoj interpretaciji se može raspravljati kao na nekoj balkanskoj pijaci! I nemački posmatrač, koji je do sada doživljavao periku britanskih sudija kao imperijalni ostatak kojem se suviše pridaje važnost, može odjednom da prepozna njenu vrednost, jer ona od osobe pravi instituciju kojoj više nije stalo do lične naklonjenosti ili ograničenosti. Ovde je reč o pravu, o onom najelementarnijem u našem društvenom životu.
Ukoliko senzorijum za razlikovanje javnog i privatnog, političkog i ličnog, predstavlja sposobnost političara, onda je, u stvari, reč o nedostatku političke sposobnosti. Patrijarhalni habitus je onaj koji stvara ovo razlikovanje. Sve dok je moć (patrijarhat daje prednost terminu „autoritet“) jedini odlučujući kriterijum socijalnih razlika, dotle su privatna, ekonomska i politička moć različite pojavne forme jednog te istog: uvek je reč o jednoj osobini onoga koji je poseduje. Tako politička moć pripada osobi, nije joj dodeljena na određeni vremenski period i ne odgovara interesima ljudi. Tako je moguće da politička moć bez prigovora bude iskorišćena u svrhu povećanja ekonomske moći i obrnuto. Ko je jednom ima, mora samo da vodi računa o tome da njegovi konkurenti ne razviju još veću prepredenost nego što je njegova.
Autoritet je – verovatno u svojoj vizantijskoj tradiciji  – javno dokumentovan u „kafani“. Tamo stvarni patrijarh ima svoj sto za kojim sedi i vrši audijenciju; što duže to radi, autoritet mu je veći. U audijenciji je patrijarh patron koji sluša probleme „svojih“ ljudi, probleme s kojima, bez njegove pomoći, ne mogu da izađu na kraj. Kod svih tih problema, ne treba  uzimati veoma ozbiljno, onog koji odmah priča o korupciji. Odnos koji pri tome nastaje između patrona i štićenika i njihovog davanja i uzimanja zahteva etnološko istraživanje à la Levi- Stros. Između slušanja tokom audijencije stupa u akciju i postvizantijski mobilni telefon, pri čemu patrijarh ustaje sa svoje stolice i telefonirajući šeta tamo-amo po kafani. Patrijarh preko telefona daje jasna i glasna uputstva i deli zadatke. Neprestana smena između obe uloge i broja slušaoca u javnom prostoru kafane čine njegov autoritet. Ovo je omiljeni scenario jednog političara.
Verovatno da postoji mogućnost za samo jedan, zaista interesantan politički projekat u Srbiji: bilo bi to osnivanje Stranke žena. Svakom posmatraču je jasno koliko je ozbiljno bavljenje skorijom prošlošću i istorijom uopšte postalo isključivo stvar srpskih žena: u nevladinim organizacijama za demokratiju, toleranciju, ljudska prava, a i ekologiju - broj tamo angažovanih žena može se protumačiti kao oznaka kvaliteta, dok dominantno muške nevladine organizacije pokazuju kontinuitet moći koja ne odgovara njihovim programskim deklaracijama. To su ljute žene, a njihov bes je više nego razumljiv. Njih ne brinu srednjovekovne bitke, ali iz Vukovara, iz Bosne i s Kosova su se vratili muškarci i sinovi koji nisu više isti kao što su bili.
Bili bi im potrebni vreme i moć u trajanju od dve legislature, a ovu zemlju bi tada bilo teško prepoznati. A kada bi i došlo do toga, bilo bi takođe interesantno da nam jedan od mnogih instituta za istraživanje javnog mnjenja saopšti koliko bi muškaraca glasalo za ovu stranku.


S nemačkog prevela: Paola Petrić

 
 
 
 

0 Comments

Dodajte nov komentar

Dodajte nov komentar